Празан је дан
када те
не видим
а пун је
срама и кајања
кад дођеш
али ниси
сама.
Тада не умем да те гледам
и чини ми
се да сам равнодушан
према
твојој плавој крести
и влажној
наготи очију
према
копчама твоје хаљине
које те
отварају као шкољку
од врата
до неспокојног стегна.
Закључујем да говориш превише
да се
превише крећеш – окрећеш
без
потребе – чему?
кад знам
да после тога нећеш
ни са ким
поћи у загрљај
који те
оправдава.
Пуштам те да ме напушташ
пуштам те
далеко – далеко од себе
низ
пучину улице
где се
твој ход вијори
као
пламен или као катарка.
Просто станем
мирно
заостанем
и кад
скренеш с правца мог погледа
не
осврћем се за тобом више
него за
оном тамо женом у жутој сукњи
која
земљи ногама маше.
Ја се само стидим и кајем
што сам
провео дан тако погрешан
и слушам
смрт како броји преступе наше.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!