недеља, 01. јун 2014.

Иван Буњин: СЕОСКИ ПРОСЈАК



Недалеко од пута, под дубом,
Под зракама што су као жар,
У грмљу, зараслом
е грубом,
Спи инвалид сед, просјак стар.

Клонувши од дугог пута, леже
Да одахне под међом, у сат
Кад сморене ноге сунце жеже,
Обнажене груди му и врат.

Видно, посве свлада га беда,
Јасно, нигде уточишта наћ',
Нареди му удес беспоштедан
Под прозоре стењати уз плач.

Таквог нећеш сред престолнице
Наћи: исп
ит сав бедом лик!
Ретко за решетком тамнице
Мо
ж' сусрести се такав патник.

Много снаге у дугом веку
На тешки је потрошио рад,
Но на рубу гроба је човеку
Нога, па му снага мањка сад.

Из насеља иде у насеље,
Језик молбу муца једва већ,
Смрт је близу, но још муке веље
Преко старца несретног ће прећ'.

Заспао је. Потом, у стењању,
У прошњу се
Христа ради дај…
Силној тузи, беди, страдању
У Русији – не види се крај.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта