Нас простор дијели ужасан и дуги! ...
Ти гдје си сада? На сјеверу тамо? ...
У фјордовима? У руским степама?
Док ја, сред жеге грдног љета амо,
У царству југа, крај мора и палма,
О теби сањам, тебе љубећ само! ...

Срце је моје бијесно и лудо,
Оно је чедо овог топлог југа;
У силној страсти оно трује себе, –
Оно не знаде шта је тиха туга; –
Оно је нешто што живи, ил' мрије, –
Махнито, дивље; но ал' лажно није! ...

Ти гдје си сада? Да л' у овом трену
Осјећаш, можда, да ја мислим на те?
Твој силни разум да л' појми и знаде
Сумора мога тренутке и сате,
И ноћи дуге, када бол поврви,
КÔ силна ријека од суза и крви? ...

Нас простор дијели! Но да л’ простор има
Страхотну силу: снагу заборава? ...
Ах, душа, то је платно сликарево,
Њу вријеме мијења и боје јој дава! ...

Но, моја душа остала је сама,
Са собом сама – а ти на далеко! ...
И вријеме – и оно умрло је сада! ...
Ја појмим само нешто што је било
И моје срце што љуби и страда!

Дубровник, 15. 5. 1904.