31 мај 2014

Јаков Шантић – ТИ ГДЈЕ СИ САДА

Нас простор дијели ужасан и дуги! ...
Ти гдје си сада? На сјеверу тамо? ...
У фјордовима? У руским степама?
Док ја, сред жеге грдног љета амо,
У царству југа, крај мора и палма,
О теби сањам, тебе љубећ само! ...

Срце је моје бијесно и лудо,
Оно је чедо овог топлог југа;
У силној страсти оно трује себе, –
Оно не знаде шта је тиха туга; –
Оно је нешто што живи, ил' мрије, –
Махнито, дивље; но ал' лажно није! ...

Ти гдје си сада? Да л' у овом трену
Осјећаш, можда, да ја мислим на те?
Твој силни разум да л' појми и знаде
Сумора мога тренутке и сате,
И ноћи дуге, када бол поврви,
КÔ силна ријека од суза и крви? ...

Нас простор дијели! Но да л’ простор има
Страхотну силу: снагу заборава? ...
Ах, душа, то је платно сликарево,
Њу вријеме мијења и боје јој дава! ...

Но, моја душа остала је сама,
Са собом сама – а ти на далеко! ...
И вријеме – и оно умрло је сада! ...
Ја појмим само нешто што је било
И моје срце што љуби и страда!

Дубровник, 15. 5. 1904.

30 мај 2014

Јован Јовановић Змај: ТРИ ХАЈДУКА

У по бурне црне ноћи,
Феруз-паша из сна скочи,
Жижак дркће, ко да чита
Страву санка с бледа лица.
Феруз-паша каду пита:
„Камо кључи од тамница?...
Три године како труну —
Ох, хајдучки пепо клети!
Па још ни сад мира нема —
У сан дође да ми прети!“
„Немој, аго, немој ноћу
Силазити у тамнице,
Сутра ћемо послат Муја,
Да покопа кости њине!“
„Хахахаха, бабо моја,
Ни живих се нисам боја,
Док су били за ужаса,
А некмоли мртвих паса.
Морам ићи да их видим
Како леже на трулишту,
Да их питам, што ме зову,
Што ме траже, што ме ишту!“ —
Узе жижак — зрака дркће
На пашином бледом лицу —
Зарђана брава шкрипну —
Он се спусти у тамницу.
У тамници ледној страви,
Где јакрепе мемла дави,
Где се грозе хладне гује,
Кад се сете неких мука —
Онде седе три костура,
Три костура од хајдука.
Или седе, ил' се само
Феруз-паши тако ствара.
Пред њима су на камену,
Ка на столу, три пехара.
Проговара хајдук први:
„Ево, пашо, пехар крви!
Имао сам верну љубу —
Кад ме покри ова тама,
Остала је јадна сама —
Није сама... мач у руци.
Па повика: Где сте, вуци?
Тако стиже до твог двора,
Пуче пушка одозгора,
Проби срце јадне жене —
Ево пехар крви њене!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с рука паши диже,
Сама нога крочи ближе.
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша — а те кости
Смејаше се... Бог да прости!
Проговара хајдук други:
„Кад сам допо овог гроба,
Питала те мајка моја:
Пошто ћеш ми продат роба?
А ти рече: Три товара.
А сирота мајка стара,
Знојила се дању, ноћу,
Нит' је јела, нит' је пила,
Док крвавим није знојем
Три товара измучила.
Кад ти синоћ благо даде,
Ти се, пашо, смејат стаде;
То је, бако, тек за храну;
Твој је синак јунак био,
Ако ј' умо камен гристи
Мора да се угојио!
Свиснула је мајка моја —
Овај пехар пун је вина,
Крвавога њеног зноја!
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Цикну паша — а те кости
Смејаше се... Бог да прости!
Проговара хајдук трећи:
„Кад сам допо ових тмина,
Имао сам у горици
Недорасла, слаба сина,
Хтело дете пушку дићи,
Пушка тешка, слабе руке —
Поче јадно сузе ронит,
Што не може у хајдуке.
Плакало је гладно, жедно,
Што му бабо овде труне,
Плакало је, па је свисло —
Ево чаше суза пуне! —
Красно ј' вино, пуна ј' чаша —
Наздрави ми, Феруз-паша!“

Сама с рука паши диже,
Сама нога крочи ближе,
Пехар попи, цикну мука,
Мртав паде до хајдука,
Мртав паде — а те кости
Смејаше се... Бог да прости! 


-извор-


15 мај 2014

Лазар Вучковић: КУПАЧИЦА

Пчела са цветним прахом на крилима
Тражи је до подне.
Тад јулско сунце заборави да зађе,
Река заборави ушће,
Кад купачица на обалу дође.

И, гле, као што јужне птице
Око усамљеног дрвета круже,
Као што лептири досађују светиљкама,
Тако се рибе са њом друже.

Преко своје сенке прелазим на другу обалу.
Река постаје чистија док се умива,
Јер сунце и она и у води горе.

12 мај 2014

Милутин Бојић: XII СОНЕТ

Чуј како је ноћас шум цветова речит,
Збори нам о Новом с пуно сласти мамне,
Препун неситости, препун чежње пламне.
Из свакога цвета хоћу по кап једну.

Кидајмо их! Али низ је њихов вечит.
Ређају се боје пресветле, претамне
И игре мириса слатке и помамне
Кидајмо их пре но издахнути хтедну.

Но све их је више, а стаза се шири,
Води ли нас гробљу, где се свесно мир
Безбрижна веселост и старачки сумор?

Мириси нас гуше, но циљу смо ближе.
С тајанственог брда поклопац се диже,
У дну пећине се блиста натпис: Умор. 


 

09 мај 2014

Евгеније Баратински: * * *

Уживајте: све пролази!
Нит је воли, нити ружи:
судба нас по истој стази
води срећи или тузи.

Исти су јој јаки, слаби:
ти, што срећан живот живиш,
још у лету срећу граби
тренуцима променљивим.

Не ропћите: све пролази!
И ка срећи и слободи
одједном, по истој стази,
несрећа нас јака води.

И весељу, ко и тузи,
сред пролазне земље наше,
праведношћу што нам служи
иста крила бози даше.

1825.

08 мај 2014

Александар Блок | ОНИ ЧИТАЈУ ПЕСМЕ

Види: помешах све странице
Кад ти у оку бехар сину.
Велико крило снежне птице
На ум ми вејавицу рину.

Чудан је био говор маске!
Разумеш ли га? - Можда... Ко зна!
Ти знаш да су из књига - скаске,
А да је живот - само проза.

Ал су за мене неразлучни
Од тебе - ноћ и речне тмине,
И колутови дима лучни,
И пламенови живе риме.

Не буди ни ти строга са мном,
Не мами, ако знаш за бога,
По сећању не џарај тамном
Другчији - онај страшни - огањ.

10. јануара 1907.
  • Превео Миодраг Сибиновић

02 мај 2014

Десанка Максимовић: НА ПЛАНИНИ

Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело,
ти копље сунчано, удри ме!
Зашто бијеш тако косо?

Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму као у смрт сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!

Украј извора где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне,
јави се, изворе,
где поноћ напаја своје вранце!

Отворите се преда мном, цветне круне,
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!

Копрену с лица преда мном, горо, збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме; из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци.

Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем, као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.

Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње, онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу вејавица цела,
поход раздрагани.

Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.

Почиње, почиње, олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.

Тек сад разумем исконске, вечне ствари,
као длан људски близак ми лист на клену,
вртача где се сребро јутра вари;
тек сада разумем како се песник постаје у трену.

Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.

Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу;
замрсио се пауку у нити;
данас ћу га спасти.

Цветови отровни, чашице склопите,
чујем издалека пчеле зује и
беласа се лептирица рана;
уклоните се са путања гује,
трчи низ брдо четица чобана.

Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.

Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевог злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.

Благо се међу собом такоше гране
као рука с руком старог знанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.

Тек сад разумем говоре људи
и птичјих грла,
вечери и грања нежност узајамну,
и реку што се стишала, замрла.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!

Тек сад разумем воду што се бистри и широки,
добри осмех ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!

01 мај 2014

Раде Драинац: КИШНА ПТИЦА

Све што се данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом струји кроз крвоток и поре,
Не би могло ни онда да се искаже,
Таман да сву душу изнесем изнад горе,
На сушење...
И тад би неко врење,
Можда ветрова или светлости,
Прострујало мноме као жуборење
И језиво би, огољене, на земљи зашкрипале моје кости.

О када би било могућно покупити сва комадања
Иза заборављених корака
И до Сиријуса, високо, направити човека од сања,
Била би то чудовишна кишна птица
Што лети испред облака,
Уклета и сама.