02 мај 2014

Десанка Максимовић: НА ПЛАНИНИ



Давно у планини нисам била рано.
Расплети се, стазо!
Кваси ноге, росо!
Право у чело,
ти копље сунчано, удри ме!
Зашто бијеш тако косо?

Одох да нађем самоћи извориште.
Никога нећу са собом повести,
у шуму као у смрт сама одох.
Изиђи преда ме, тишино у чести!
Укажи ми се, никад невиђена,
понорнице водо!

Украј извора где се од студи трне,
искрсни преда ме, јеленско копитанце!
Блесни, појило кошуте и срне,
јави се, изворе,
где поноћ напаја своје вранце!

Отворите се преда мном, цветне круне,
што се отварате једном за свог века!
Самоћо, свирај,
удари у струне
тек порођених извора и река!

Копрену с лица преда мном, горо, збаци,
најтајније ми поотварај двери!
Ходите преда ме; из пећина звери,
ви усамљеници,
ви замишљени, озбиљни мудраци.

Кад год што шушне, замирише, сене,
ја се одазовем, као да ми срце само на то чека.
Тек сад знам зашто одзвањају стене,
зашто је гора препуна одјека.

Давно се нисам уз планину пела.
Почиње, почиње, онај вртлог знани
што га мирис шуме пробуди у мени,
мисли за мишљу вејавица цела,
поход раздрагани.

Тек сад разумем олују пчела
кад пођу на паше
у почетку лета;
тек сад разумем како грана бела
преконоћ процвета.

Почиње, почиње, олујни тренутак,
као муње два се сударише слика.
Тек сад разумем како се рађа врутак,
како почиње у трави вечерња зрика.

Тек сад разумем исконске, вечне ствари,
као длан људски близак ми лист на клену,
вртача где се сребро јутра вари;
тек сада разумем како се песник постаје у трену.

Пуна сам данас детињег милосрђа:
сунце бих у мрачну уносила шпиљу,
плевила бих стручак што у трњу рђа,
својом руком цветни прах бих преносила
заљубљеном биљу.

Јеси ли, змијо, негде у процепу,
данас бих и тебе могла избавити;
јеси ли, зебо, копцу пала власти;
је ли се ко нагао над провалу слепу;
замрсио се пауку у нити;
данас ћу га спасти.

Цветови отровни, чашице склопите,
чујем издалека пчеле зује и
беласа се лептирица рана;
уклоните се са путања гује,
трчи низ брдо четица чобана.

Заборавила сам кога јуче мрзих,
простила дуг стари.
Треба ли коме дана, година брзих,
данас бих му од срца поклонила,
да би могао срећу да оствари.

Тренутак овај пре првога мрака
као зеница шума поста пуна
сунчевог злата.
Јасно се види шта расте испод жбуна,
шта мили између шљунка, струка, влата.

Благо се међу собом такоше гране
као рука с руком старог знанца.
Тек сад разумем на смирају дане,
тек сад разумем предвечерњу шуму
и тугу птица што зову из кланца.

Тек сад разумем говоре људи
и птичјих грла,
вечери и грања нежност узајамну,
и реку што се стишала, замрла.
Вечерња шумо, баци и на мене
доламу тамну!

Тек сад разумем воду што се бистри и широки,
добри осмех ушћа.
Падни сада, ноћи!
Шумо, буди гушћа!
Помрчино, благо боје гором истри!

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!