Све што се
данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом
струји кроз крвоток и поре,
Не би могло
ни онда да се искаже,
Таман да сву
душу изнесем изнад горе,
На сушење...
И тад би неко
врење,
Можда ветрова
или светлости,
Прострујало
мноме као жуборење
И језиво би, огољене, на земљи зашкрипале моје кости.
О када би
било могућно покупити сва комадања
Иза заборављених
корака
И до Сиријуса, високо, направити човека од сања,
Била би то
чудовишна кишна птица
Што лети испред
облака,
Уклета и сама.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!