26 новембар 2012

Антун Бранко Шимић: УЧИТЕЉЕВА КЋЕР

Јутро, мир и сунце. Она башчом шеће
Између уских лијеха, па се тихо смије.
У очима њеним ведар подсмијех среће,
У очима њеним тајна чар се крије.

Мирисавим зраком с цвјетних грана ори
Заглушни оркестар цврчака и птица.
Шумор. Она стаје, све јој лице гори;
На земљу јој пала кита љубичица.

Лети један голуб; на крило јој паде,
Па јој гуче гласом јутра и свјежине,
Па јој прича причу голубице младе,
Што га љуби жарко и од чежње гине.

Мирише ружмарин. Воња башча цијела.
Одлети јој голуб. Погледом га прати.
Чврсто стисла усне, као да би хтјела
За нечим нејасним слатко заплакати.

Бјежи стазом - сама не знајући, камо.
Поскакује и хрли. Чује глас даљине...
Остани у башчи! Лијепо дијете, амо!
За тобом све цвијеће умире и гине!

24 новембар 2012

Бранислав Петровић‎: ПРИХВАТИХ ДАР

Прихватих дар који су ми дали
богови да би ме уз песме прождрали

Од гозбе до гозбе тумарам по добу
(јуче сам певао на сопственом гробу)

У мени се песник с философом коље
добро бити неће - широко им поље

Песник за црно чудо презире метафоре
и лажи
зато док пева (таква је погодба) философ
стоји на стражи

Философ стражари по највећем мразу и
дрхти као прут
заузврат му песник
кроз најцрње тмине
својом лудом главом
осветљава пут

јер шта су друго до рођена браћа
философ и песник - два гола голаћа

Јер шта су друго до зидари света
песник и философ - два чиста детета

Јуче су се тукли -
те њихове туче
мораће богови
напамет да уче!

21 новембар 2012

Јован Дучић‎: ПАДАЊЕ ЛИШЋА

Корачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо

Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што све већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И тај сваки пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

20 новембар 2012

Велимир Живојиновић Massuka: ТРИЛОГИЈА III

И буде добро да се гледа
кроз срце тужно у дан кишан,
што набујалом јаду не дâ
да букне, нит да буде стишан.

И буде добро да се ћути
крај стуба ког сред поља влажна,
где каљави се, пусти пути
кô пријатељства двòјê лажна.

И буде добро да се смеје
пут неба што се смркло тако...
Кад знаш већ: свуда тамно све је,
онда се даље пође лако.

18 новембар 2012

Мика Антић: САПУТНИЦИ


Знам: све се неће на један осмех свести.
Знам: неће свима једнако бити сунца

На истој цести увек ће се уплести
Траг повратника са стопама бегунца.

Ходаће оба у једном истом смеру,
Теглећи сваки своју друкчију веру.

Па и ми тако, један уз другог, немо,
По истој цести теглимо животе и дане.

И упоредо, раме уз раме, идемо.
И лагаћемо како се разумемо,

Све док на крају не стигнемо
Тим истим правцем на две супротне стране.

17 новембар 2012

Габријела Мистрал | СТИД

Када ме гледаш постајем лепотица
као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.

Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.

Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
ко жену ову ка којој си подиго пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.

Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.

Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.

Превео: Б. Прелевић

14 новембар 2012

Алекса Шантић‎: АКО ХОЋЕШ

Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!


12 новембар 2012

Џон Китс‎ | ЗАСТРЕПИМ ЧЕСТО

Застрепим често шта се може збити,
пре но ми перо плод ума убере:
да књиге могу и не довршити,
да неће бити зрења, праве мере;

кад гледам лица звезда како трепте
ко симбол свега што сан само има,
помислим, нећу доживети, све те,
магичне слике да такнем дланима;

када, лепото, у трену виђена,
схватим да нећу досећи твој плам,
ни леп осећај моћи, сем спомена

неузвраћене љубави! Тад знам,
у дивљем свету стојим сам, где милост,
славу и љубав гута ништавило

10 новембар 2012

Вељко Петровић‎: ЗАШТО

О зашто смо се, зашто смо се срели
на мртвој стази опора вењања,
над мутним небом мађијског јесења,
о зашто смо се погледали, је ли?

О зашто се нисмо мимоишли, драга,
ко до две лађе на сред океана,
што црних једри, а с два мртва кана,
плове и мину у маглу без трага?

09 новембар 2012

Иван В. Лалић‎: ПРЕПОЗНАВАЊА

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном;
Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана,
Насељаваш ме црвеним болом јер си рана
У којој зује пчеле и граде саће чудесно

Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном
И сољу вађеном из сузних очију времена;
То саће је удес и мене рана пече,
А осећати рану значи живети удесно,

О ватро пуна звукова, о ватро пуна семена,
Препознајем те у звезди што прва прогори вече,
Препознајем те ноћас можда у овој соби

У којој нема прозора, у којој нема врата,
Само тишина, ватро, и немушто куцање сата,
И твоје очи, ватро, о очи густе коби.

02 новембар 2012

Војислав Илић: ИСПОВЕСТ

I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништавна је сенка,
За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!... Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.

01 новембар 2012

Ђура Јакшић: ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!..

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
  • 11. јануара 1867.
 - извор -

.