30 мај 2012

Мика Антић‎: СЕРЕНАДА

Месец је тупом кривом камом
заклао једно вече жуто.
Опрости, био сам скитница само,
па сам у твоје очи залут'о.

И сасвим неспретно просуо се
као лопата врелог снега,
насмејан, изгужване косе,
од птица рањав, од цвета пегав.

Опрости, увек морам да одем.
Ветрове жуте јесен већ плаче.
Језера - очи. Што квасе воде
обале ниске за скитачем.

Увек се бива леп на почетку.
Помало добар. Помало тужан.
Увек се бива на овом свету
на крају туђ, на крају ружан.

И увек само себе имамо
и сан пун жеља, недоречен.
Месец је тупом кривом камом
заклао једно жуто вече.

29 мај 2012

Степан Шчипачов: ***

Љубав знајте да поштујете,
временом се удвостручују њене чини.
Љубав - то нису уздаси на клупи,
нити шетње по месечини.

Биће свега: лапавице и снега.
Проживети живот удвоје треба знати.
Љубав је доброј песми слична,
а песму није лако испевати.

27 мај 2012

Бранко В. Радичевић‎ | ЉУБАВНА ПЕСМА

Има у твоме телу блудна ноћ.
Има у моме телу блудна ноћ.
Има у ноћи тела страшна ноћ
што пали све ноћи блудних тела.
И ја ти криком ноћи љубим ноћ.

Страшна ноћ, часна ноћ.
Кад оденеш је телом, кад је небом
дарујеш и звездом, кад је гласом
извлачиш и ходом тихо караш.
Толико да ти груди не порасту.

Горда ноћ с челенком без ока.
Конак пакла, срп обрве поред срца.
Ноћник што никада не закуца
у пределе твога дана, у сјај цела.

Две војске под купом наше таме.
Под звездама наше крви, под ногама
љубави која никада не клоне.
Две војске па се целе ноћи лудо воле.

Одени небо да блудно земљу сања.
Одени земљу да блудно небо воли.
И врати се из ноћи свога тела
у дан мога тела и ноћ моје смрти.
Врати се с трубом љубве док се зари
исток и мртви падају воајари.

24 мај 2012

Сергеј Јесењин‎: ПИСМО МАЈЦИ

Јеси л’ жива, ти, старице драга?
Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
Нек вечерња она светлост блага
Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,
Да те за мном туга стегла љуто,
И да често излазиш до пута
С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,
Иста слика пуну стравом таму:
У кафанској тучи као неко
Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!
Само тлапњом страшно мучиш себе.
Нисам тако тешка пијаница,
Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,
Живим само једно сањајући,
Да се опет из овога јада
Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање
У пролеће бело испреплета.
Али немој опет у свитање
Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не будин одсањани жамор,
Не оживљуј што је хтела душа –
Одвећ рани губитак и замор
У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!
Минуло ми прошли дани скрише.
Само ти ми, мајко, носиш срећу,
Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,
И не тугуј за мном тако љуто.
Не излази пречесто до пута
С изношеним, старинским капутом.

23 мај 2012

Пол Верлен‎: ПЕСНИЧКО УМЕЋЕ

Музика пре свега нек те брине
и зато Непар нек ти пева
што мутан лакше се прелива,
а све без позе и тежине.

Кад бираш речи, нек ти годи
да их не бираш без презира:
сива нас песма више дира,
кад се Нејасно с Јасним води.

То су за велом очи красне,
сјај сунца кад трепти зраком,
ил' на јесенском небу млаком
у плавој збрци звезде јасне.

Нек нам је још и Прелив дан,
једино прелив, а без Боје!
Само преливи лако споје
флауту с рогом, сан уз сан.

Од Досетке ти бежи смеле,
од крута Духа, Смеха гњила;
с њих плачу очи Плаветнила;
све је то лук из просте зделе!

Речитост зграби, врат јој стежи!
При раду ти се често сети
и Риму малко опамети,
јер пустиш ли је, она бежи.

За грехе Риме нема речи!
Зар глуво дете, Црнац луди
тај јефтин накит нама нуди
што под турпијом празно звечи?

Музике још, и свеђ, и дуго,
да стих ти тако смео важи
летећи из душе која тражи
друге љубави, небо друго.

Нек стих ти буде авантура,
у хитром ветру јутра расут,
од ког метвица и смиљe цвату...
Све друго је – литература.

21 мај 2012

Фридрих Хелдерлин‎: МЛАДОСТ

Док сам дечак био
Често ме спасио бог
Од вике и шиба људи;
Заклоњен добро, играх се тада
С цвећем шумарка,
А лахори небески
Играху се са мном.

Па како срце
Биља развесељујеш,
Кад ти у сусрет
Пружа нежне руке,
Тако си и моје срце обрадовао,
Оче Хелије, и као Ендимион
Бејах љубимац твој,
Света Луно!

О сви ви верни
Љубазни бози!
Да сте знали,
Како вас душа моја љубљаше!

Истина, тада још не звах
Именом вас, ни ви
Никад не назвасте мене,
Како се људи називљу,
Као да се знају.

Ипак познавах вас боље,
Но што сам икад познавао људе,
Разумех тишину етера,
Речи човека не разумех никад.

Одхрани ме благогласје
Шумора у лугу,
А љубити научих
Међу цветовима.
У наручју богова одрастох.

20 мај 2012

Тин Ујевић | СУТОН У ЧОВЈЕКУ

Не може све што се вољело да се држи,
Немају све ствари непрекидне везе.
Многи лист чезнутљив горко сунце спржи,
Цијели комад душе угине од језе.

Има и у мени хладан ходник смрти,
Има тријем костура и дворана леша.
И у мозгу мојем млиница се врти,
А драге љубави трг немило мијеша.

Тко смије да каже: срце жртвовати?
Ипак срце вене, дио за дијелом.
Изгубљено никад више се не врати,
Никада се више надат срцу цијелом.

Нисам умро једном, него два-три пута.
Питање ме мучи: што ми још преоста?
И само невриједни какав траг мој плута.
Кад могу да волим, често већ је доста.

Склоности и среће гаде борца тријезна,
Који не опрашта изгубљену меку.
Свак се чуди новом, и већ нитко не зна
Кад погибе један свијет у човјеку.

19 мај 2012

Десанка Максимовић‎: ОБЕЋАЛА СИ ДА ЋЕШ БИТИ ВЕЧНА

Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.

Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.

Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.

Обећала си нам да ћеш бити вечна
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.

И када си умирала,
чинило се да се осећаш кривом
што нас напушташ.

16 мај 2012

Десанка Максимовић‎: ИСКУСТВО

Знам људе с мислима које не смеју
да се мисле.
Знам бунтовнике с речима које неће
моћи да рекну.
Знам заљубљене са сузама које не смеју
да потеку.
Знам паћенике који бол гуше
у смеху.
Знам сањалице са сном који никад неће
бити јава.
Знам жељне одмазде са руком која
мора да се спутава.
Знам песнике са песмом која само
за себе пишу.
Знам многе судбином притиснуте,
а још дишу.

14 мај 2012

Фјодор Тјутчев‎: МУЧE МЕ

Још мучe ме туга и чежња,
још теби стремим душом свом -
и у сумраку успомена
још љубав дајем лику твом.

Твој мили лик, незабораван,
увек и свуда носим ја,
лик недостижан, миран, сталан,
ко звезда што на небу сја.

12 мај 2012

Милутин Бојић‎: XIV СОНЕТ

Tражио сам једно ново небо, да бих
Загњурио душу са сновима свима,
Душу пуну празних осека и плима,
Душу, чији кути беху лажи сити.

Ти сплет својих жеља невиних и слабих,
Уздахе свих ноћи, свих лета и зима,
Песме свих сотона и свих серафима
Хтела си у један кип свих снова слити.

Обоје за истом жудили смо сликом,
Вођени нејасним лутали смо дуго,
Кô да назирасмо мраком једно друго,

И рекосмо реч, што не рекосмо ником
На сусрету првом, мада нисмо хтели
Ми смо се волели, пре но смо се срели.

10 мај 2012

Милена Павловић Барили | У МОЈОЈ СВЕСТИ

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

09 мај 2012

Јован Дучић: СТРОФЕ ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Гледаћу твој сјајни сен на таласима,
И стопе на песку; с јутром на врхунцу,
Као прво гнездо будно међу свима,
Ја те певам као химну земље Сунцу.

Ти си искра мога мача победнога;
Сто музичких врела што брује и плаве;
Поглед који хоће да сагледа Бога;
Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари;
И као да свему ти беше порекло,
Сунце што ми откри место свију ствари.

Све воде посташе за одсев твог стаса,
Простор, да имаднеш душу зачуђену,
Мир тамних долина за ехо твог гласа,
Сунце да на свету бациш своју сену.

Ти си као лађа с крупним једрилама,
Што носи поднебља других копна; о, ти,
Што се, неумитна, јави међу нама
Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

07 мај 2012

Милан Ракић‎: ОЧАЈНА ПЕСМА

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита.
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја најзад буде сита...

— Кад помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле, и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела...

Упиј се у мени загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.

02 мај 2012

Новалис | ПЕСМА

Једном, кад бројке и знамења
не буду кључ за сва створења,
кад свак што пева, љуби, сања
имао буде више знања
од свакојега учењака,
кад свет из дубокога мрака
почне ко стварни свет да ходи
према животу и слободи,
кад светлост се са сенком спари
у праву јасност свију ствари,
када се увиди да вечна
збивања светска неизречна
у бајци и у песми леже –
намах ће да се тад разбеже
само од једне речи тајне
прилике мрске и очајне..