Док сам дечак био
Често ме спасио бог
Од вике и шиба људи;
Заклоњен добро, играх се тада
С цвећем шумарка,
А лахори небески
Играху се са мном.

Па како срце
Биља развесељујеш,
Кад ти у сусрет
Пружа нежне руке,
Тако си и моје срце обрадовао,
Оче Хелије, и као Ендимион
Бејах љубимац твој,
Света Луно!

О сви ви верни
Љубазни бози!
Да сте знали,
Како вас душа моја љубљаше!

Истина, тада још не звах
Именом вас, ни ви
Никад не назвасте мене,
Како се људи називљу,
Као да се знају.

Ипак познавах вас боље,
Но што сам икад познавао људе,
Разумех тишину етера,
Речи човека не разумех никад.

Одхрани ме благогласје
Шумора у лугу,
А љубити научих
Међу цветовима.
У наручју богова одрастох.