и зато Непар нек ти пева
што мутан лакше се прелива,
а све без позе и тежине.
Кад бираш речи, нек ти годи
да их не бираш без презира:
сива нас песма више дира,
кад се Нејасно с Јасним води.
То су за велом очи красне,
сјај сунца кад трепти зраком,
ил' на јесенском небу млаком
у плавој збрци звезде јасне.
Нек нам је још и Прелив дан,
једино прелив, а без Боје!
Само преливи лако споје
флауту с рогом, сан уз сан.
Од Досетке ти бежи смеле,
од крута Духа, Смеха гњила;
с њих плачу очи Плаветнила;
све је то лук из просте зделе!
Речитост зграби, врат јој стежи!
При раду ти се често сети
и Риму малко опамети,
јер пустиш ли је, она бежи.
За грехе Риме нема речи!
Зар глуво дете, Црнац луди
тај јефтин накит нама нуди
што под турпијом празно звечи?
Музике још, и свеђ, и дуго,
да стих ти тако смео важи
летећи из душе која тражи
друге љубави, небо друго.
Нек стих ти буде авантура,
у хитром ветру јутра расут,
од ког метвица и смиљe цвату...
Све друго је – литература.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!