Близо до
неба гора је чарна,
Не треба
орлу тек један лет,
Само да
пусти крила немарна —
Презрô је
давно презрени свет.
По тавној
магли тешког вихора
Неће на
земљу ни небо, хол!
Небо му
с’ чини да пасти мора,
А пуста
земља сам један бол.
Тихо се
вије, облаке гони,
Презирућ
гледа у сунчан зрак...
Стреловит
после на земљу рони
И крвљу
капа земаљски мрак.
У
Сумраковцу 1858.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!