Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе
и улицама ходам: без хране и без речи,
хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора,
тражим у дану течни звук корака твојих.

Гладан сам твога смеха неухватљивог,
твојих руку боје помамне житнице,
гладан сам белог кама твојих ноктију
и да ти загризем кожу нетакнутог бадема.

Појешћу муњу опечену твојом лепотом,
твој поносни нос са одлучнога лица
и варљиву сенку твојих трепавица.

Гладан идем и враћам се њушећи сумрак,
тражећи те, тражећи твоје срце топло,
као нека пума, у самоћи Квитратуе.