Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није –
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.