Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.