И мислим: како је добро што смо створени овакви,
Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни,
Без ичег привлачног за остале људе;
И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често
Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
И свако добро ове земље и неслућених других светова.
А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао
И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек
Покорност и сажаљење.