Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.

И мислим: како је добро што смо створени овакви,
Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни,
Без ичег привлачног за остале људе;
И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често
Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту
И свако добро ове земље и неслућених других светова.
А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао
И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек
Покорност и сажаљење.

Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам, драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.

О, како волим твојих благих очију дубину,
Како желим да их дотакнем уснама кô спас,
Тамна ноћ нас дели љубави, па мрзим даљину
И овај мрак степски што лежи између нас.

Верујем у тебе, душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.

Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.

(1942)

             • С руског препевао Анђелко Заблаћански
          (Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)

Пати без суза, живи без псовке,
и буди мирно несретан.
Таште су сузе, а јадиковке
ублажит неће горки сан.

Подај се пјаном вјетру живота,
па нек те вије било куд,
пусти ко листак нека те мота
у луди полет вихор луд.

Лети ко лишће што вир га вије
за лет си душо створена.
За земљу није, за покој није
цвијет што нема коријена.