Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе,
Само ветар фијуче у жице у звезда трену
У овом мраку, знам, драга, твоје очи стрепе
И бришеш сузу над колевком скривену.

О, како волим твојих благих очију дубину,
Како желим да их дотакнем уснама кô спас,
Тамна ноћ нас дели љубави, па мрзим даљину
И овај мрак степски што лежи између нас.

Верујем у тебе, душо најдража моја
Та вера од свих метака у ноћи ме бранила.
С њом миран бејах пре смртоносног боја
Знам, та љубав у мени и с тобом је била.

Смрт није страшна, срео сам је степских ноћи
И сада се, ево, нагиње преко мене.
А знам над колевком чекаш кад ћу доћи
И знам, од смрти ме чува љубав моје жене.

(1942)

             • С руског препевао Анђелко Заблаћански
          (Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)