Не питај ме о Босфору више,
Ја ти не знам одговор да дам.
Твоје очи море ми открише
Као плави разбуктали плам.

Никад нисам с караваном свиле
Путовао у багдадски крај.
Пригни к мени своје груди миле,
Дај да клекнем, одмора ми дај.

Залуд молбе и жар мој - пред њиме
Теби увек свеједно ће бити
Што Русија – то далеко име –
Каже да сам песник знаменити.

Мојом душом хармоника гуче,
Месечина сија и пси лају.
Персијанко, зар ништа не вуче
Тебе плавом далекоме крају?

Не дођох ти због чаме и муке,
Кроз маглу сам зов твој чуо ја,
И лабуђе ти си свила руке
Око мене, као крила два.

Мир одавно од судбине тражим,
Али прошлост проклети не желим.
О својој ми домовини кажи
Нешто лепо, да се развеселим.

Надјачај ми хармонике јеку,
Нек’ чарима новим се омамим,
Да, жалећи девојку – северку,
Не уздишем, не снатрим, не чамим.

Па нек нисам био на Босфору,
Опис његов могу да ти дам,
Јер се очи твоје, сличне мору,
Таласају као плави плам.

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнам да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, беојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем;
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је бол вечито свеж.

• Превод Давид Пијаде

Одавно сам, суграђани честити,
измирења заставу белу
на срце своје побола.
Све ми је сад свеједно
и равно до мора;
сита сам и мржња и љубави
и ћутања и ромора.
За вашу борбу животну
ја немам својства.
А срце ми је, међутим, вечно жедно
свега онога чега је сито;
и умрло би ако би у дану
имало час спокојства.

Ни за срећу људску нисам ја створена,
јер не умем да живим
само од живљења;
јер ни за шта чега има
немам дивљења;
јер знам да не могу свој животни дуг
само сном измирити.
Па ипак, мада ми овде није удесно,
живота ја бих задржала круг,
јер боли мене ипак чудесно
сто ће ме једном нестати.

Ни срца немам вашег, суграђани честити,
јер бескрајно волим некога
иза оних на видику атара.
За његов бих осмех једини
посла преко вода и ватара,
преко урвина и брегова,
одавде на дан и ноћ хода;
па ипак његова
не бих могла бити,
нити ће љубав моја за њим
икад другога рода
до песама имати.

Грчих руке ја под тамним велом ...
''Од чега си данас бледа, чега?''
- Зато што сам тугом невеселом
До пијанства напојила њега.

Памтим. Он је изашао тада
Искрививши уста најболније.
Не такнувши дрво с балустрада
Трчала сам за њим до капије.

Задихана викнух: ''Шала све је.
Ако одеш - оде живот мој.''
Језиво, а као да се смеје,
Рече ми: ''На промаји не стој''

Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!

Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.

Ћутите, ћут’те!... С пером у руци
Стекô сам себи у роду глас;