![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg4pIwh13bfYXV-Zpon2L-wMssz9hFP0YrfB8AuJLM_rN4oCSX9qCBbJe_VpLe1Ovw9G96ciZ_6Xp7ES7X6N-oxTqJ5d6Lsd7gAxgHXKGFMNzgjTHTvPIvWSK8YtIr8_kUq2xCL_2sylxk/s200/JovanDucic2a.jpg)
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.
Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.
И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.
Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!