05 мај 2009

Еуђенио Монтале | за К.



Мислим опет на твој осмех: он је за ме бистра,
низ кршевита жале случајно бризнула вода,
огледалце у коме бршљанова цваст титра;
а над свиме загрљај ведрог небеског свода.

То је моје сећање; не знам рећи да ли се
на твом лицу слободна душа чедно огледа
или си од луталица које светско зло разједа
и своју патњу свуда као амајлију носе.

Али ово ти могу рећи: твој замишљен лик
ћудљиве срџбе у талас спокоја урања
и лице се твоје помаља из мог сивог сећања
право попут младе палме пропет врх.

Са италијанског превео: Милан Комненић

3 коментара:

  1. од његових многих мало разумљивих, ова је баш схватљива..браво на избору

    ОдговориИзбриши
  2. "огледалце у коме бршљанова цваст титра;
    а над свиме загрљај ведрог небеског свода",.......Koliko znam bršljan je otrovna biljka!

    ОдговориИзбриши
  3. Ah, kakvo citanje poezije!!!
    Ogledalce u kome brsljaniva cvast titra.
    Mozda je to osmeh pred cijim titrajem u sopstvenim zenicama predajes se ne pitajuci za posledice. Osmeh koji obara kao otrov brsljana.
    Mozda!

    ОдговориИзбриши

Све што напишете је слика вашег образа!