и сан плав човеков чека,
да га рад сна јадом дирне
и сатре му уздање бол.
И на почетку од бола
жељи да му је крај.
И новој нади болни почетак;
те да на смрт љубим – рече.
И лицем и руком и сном
и сликом дирнути кроз реч,
да мремо – када без речи,
да је све наше
и љубимо да се мре.
И умирући за жар, да последњи
баци пламен на дно плавога сна
да само једном у вечно
уђемо и део будемо неба.
