30 септембар 2024

Марко Ристић – ЕЛЕГИЈА

О једној растуженој сенци
О једном преклањском лику
Што заборавља мој сан
О једном другом дану
Незваном у мој крај
Говори киша на окну
И влажна сенка зебње
Пада полако на зид
Док лептир облеће лампу
Он је мој ноћни страх
Детињском руком чуван
Детињском руком храњен
Заједно са птицом у врту
Заједно са псом на ланцу

21 септембар 2024

Момчило Попадић – ТАМНА ЖЕНА

Имао сам жену дуге тамне косе
једном у пијанству у љето у слами
а сада је волим њене ноге босе
тужне њене очи зрелу пут што мами

тек сада је волим а било је росе
пред јутро и било смијеха је и сами
били смо и голи и врели и глосе
писали смо њежне по тијелу по тами

гатали смо дуго тражећи у ватри
лог за наша тијела пуна густе крви
па сад моје срце о тој госпи снатри

а нисам јој женик и нисам јој први
али сад је волим тек сада је xоћy
али гдје је наћи гдје је наћи ноћу.

04 септембар 2024

Александар Лесо Ивановић – ДАЉИНЕ

И оде човјек, спокојно, мирно оде,
и раскине све нити родног краја!
и не зна тугу друмова који воде
из сиромашних, уклетих завичаја!
 
Некад вас и ја проклињах, брда сива,
и питах себе: друм уз стране бијели:
истргнут конац моје чежње није ли
што се у модру даљину ушива.
 
И жељу њивљах у дуге ноћне сате
да родног кута оставим топло крило
и одем некуд у стране непознате,
не би ли тамо и мени боље било.
 
Ал’ кад се трудан у родно вратих поље
са првог свога сањаног путолома,
никада више не сазнах за што боље
од драгог мира и среће што сам дома.
 
Ја и сад гледам са чежњом врх планине
над којим небо у сјајан лук се свија,
јер људском срцу болне су све даљине,
ал’ завичај је даљина најболнија.
 
Побједа, Цетиње, (1952) 
Касније је песма скраћена и преименована у Порука даљинама