и раскине све нити родног краја!
и не зна тугу друмова који воде
из сиромашних, уклетих завичаја!
Некад вас и ја проклињах, брда сива,
и питах себе: друм уз стране бијели:
истргнут конац моје чежње није ли
што се у модру даљину ушива.
И жељу њивљах у дуге ноћне сате
да родног кута оставим топло крило
и одем некуд у стране непознате,
не би ли тамо и мени боље било.
Ал’ кад се трудан у родно вратих поље
са првог свога сањаног путолома,
никада више не сазнах за што боље
од драгог мира и среће што сам дома.
Ја и сад гледам са чежњом врх планине
над којим небо у сјајан лук се свија,
јер људском срцу болне су све даљине,
ал’ завичај је даљина најболнија.
Побједа, Цетиње, (1952)
Касније је песма скраћена и преименована
у Порука даљинама
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!