Дували су ветрови кроз земљу 

и кроз кртичњаке, 

дубље од сваке сонде; 

под ногама су почели да расту 

слојеви звука 

и музици су пуцала језгра. 

На тамноплавом небу видео сам 

обрис свог тела с мачјом главом 

како лети у луку,

док је моја стварна глава још била ту 

испод пазуха.

 

Онда су почели да бацају на нас мреже

пуне месечине и удара струје,

вукли нас мртве ка површини земље,

на ноге усправљали шибом,

а ми се мицали једва;

тешко се човек преже у нове облике.

 

Да нас пробуде

набили су у нас сувише снаге,

сад светлимо као сијалице

док идемо преко праскозорних поља,

и у ходу нам тако спојише

удове, лице и труп

и ставише у руке цвеће

као да смо педери а не васкрсници,

све то туђа нека воља.

Значи није била само прича

то дизање из мртвих!

Стресамо са себе глиб и чекамо смотру

у нади да ће свако моћи да оде

на своју страну

код рођака ил у шетњу.

Но анђели нам доносе вруће воде, четке

и кажу: хајде сад, умијте брда и долине,

припремите чисти пут

Господу који вас из смрти дозва!

 

Тако дакле, ко у војсци;

постао сам слуга!

А бејах у смртно доба непокоран

и нико није могао на послушност да ме склони,

зато се још и данас понадах

великој части и награди

кад ме арханђел по имену прозва!