Лежи прозирно море мјесечине, 

Сјајни се вали гањају и плове. 

Мир је и покој... Снови се обнове, 

Нејасни бол ми за час одумине.

Ја тада чујем гдје ме Тајна зове. 

За загонетком вјечном дух се вине 

И блуди, лебди, диже се и плине —

А земља пада у све дубље снове.

Из сребрнасте, прозирне даљине 

Ноћ, ведра, сјајна, кроз просторе хуји 

И златне звијезде блистају с висине:

Тад ми се души опет наде јаве, 

Цијелим бићем срећа ми заструји 

И сан ми слази са висине плаве.