06 април 2024

Миодраг Павловић – ПЕСНИК УСТАЈЕ ИЗ ЗЕМЉЕ

Дували су ветрови кроз земљу 
и кроз кртичњаке, 
дубље од сваке сонде; 
под ногама су почели да расту 
слојеви звука 
и музици су пуцала језгра. 
На тамноплавом небу видео сам 
обрис свог тела с мачјом главом 
како лети у луку,
док је моја стварна глава још била ту 
испод пазуха.
 
Онда су почели да бацају на нас мреже
пуне месечине и удара струје,
вукли нас мртве ка површини земље,
на ноге усправљали шибом,
а ми се мицали једва;
тешко се човек преже у нове облике.
 
Да нас пробуде
набили су у нас сувише снаге,
сад светлимо као сијалице
док идемо преко праскозорних поља,
и у ходу нам тако спојише
удове, лице и труп
и ставише у руке цвеће
као да смо педери а не васкрсници,
све то туђа нека воља.

Значи није била само прича
то дизање из мртвих!
Стресамо са себе глиб и чекамо смотру
у нади да ће свако моћи да оде
на своју страну
код рођака ил у шетњу.
Но анђели нам доносе вруће воде, четке
и кажу: хајде сад, умијте брда и долине,
припремите чисти пут
Господу који вас из смрти дозва!
 
Тако дакле, ко у војсци;
постао сам слуга!
А бејах у смртно доба непокоран
и нико није могао на послушност да ме склони,
зато се још и данас понадах
великој части и награди
кад ме арханђел по имену прозва!

26 март 2024

Димитрије Митриновић – СОНЕТ ПРЕД САН

Лежи прозирно море мјесечине, 
Сјајни се вали гањају и плове. 
Мир је и покој... Снови се обнове, 
Нејасни бол ми за час одумине.

Ја тада чујем гдје ме Тајна зове. 
За загонетком вјечном дух се вине 
И блуди, лебди, диже се и плине —
А земља пада у све дубље снове.

Из сребрнасте, прозирне даљине 
Ноћ, ведра, сјајна, кроз просторе хуји 
И златне звијезде блистају с висине:

Тад ми се души опет наде јаве, 
Цијелим бићем срећа ми заструји 
И сан ми слази са висине плаве.