16 децембар 2024

Милутин Јовановић – ТВОЈЕ ОЧИ

Као шуме твога севернога краја,
Бескрајне и мрачне где нико не крочи,
Суморне и неме, леденога сјаја
Блистају под челом твоје чудне очи.

У њима још нико прочитао није
Бол и страћен живот, и пропале наде,
Као књигу свету твоје око крије
Непричану повест једне душе младе.

Ти корачаш чврсто по трновој стази
Бледа као љиљан, нити твоја нога
Кад посрну – ти у себи носиш Бога

Ког створише твоје патње, јад и муке,
И кад пред Њим ноћу танке скрстиш руке
У твом гордом оку тек Он сузе спази.

1918.

22 новембар 2024

Одисеас Елитис – ГОДИШЊИЦА

Довео сам свој живот довде,
до овог белега где се стално
крај мора рве младост
на стењу, прса
у прса са ветром
куда одлази човек,
који је само човек и ништа друго,
који рачуна росом своје зелене
часе, визије свога слуха
водама, крилима своје гриже савести.
О, живот
дечака који постаје мушкарац
стално крај мора, док га сунце
учи да дише тамо где нестаје
галебова сенка.

Довео сам свој живот довде,
бели рачун, црни збир,
мало дрвећа и мало
мокрог шљунка,
лаки прсти да помилују чело:
чије чело?
Целе су ноћи јецала чекања и не постоји више
нико, не може
да се чује слободан корак,
да се појави освежен глас,
крме бродова запљускиваће водом докове
исписујући још плавље име на свом хоризонту;
мало година, мало таласа,
нежно веслање
у сидришта око љубави.

Довео сам свој живот довде,
горку бразду на песку која ће нестати
– онај ко је видео два ока како додирују његову тишину,
и спојио њихов сјај затварајући хиљаду светова,
нека подсети на своју крв друга сунца,
ближе светлости
постоји осмех који плаћа за ватру –
али овде у овом пределу који у незнању тоне
у отворено и немилосрдно море,
успех губи лишће
ковитлаци крила
и тренутака везаних за тле,
тврдо тле под нестрпљивим
табанима, тле за вртоглавицу,
угашен вулкан.

Довео сам свој живот довде,
камен посвећен влажном елементу,
даље од острва,
дубље од таласа,
у суседству са сидрима.
– Када прођу бродови разбијајући жестоко
нову препреку и кад је победе,
и кад са свим својим делфинима заблиста нада,
сунчани добитак у људском срцу –
мреже сумње извлаче
неки облик од соли,
извајан с муком
равнодушан и бео,
који скреће ка мору шупљине својих очију
подупирући бескрај.

•Превела Ксенија Марицки-Гађански

18 новембар 2024

Никита Станеску – ТУЖНА ЉУБАВНА ПЕСМА

Једном ће мој живот доиста умрети за мене,
једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне за мојим срцем,
кад га напушта.
Ваздух је висок, ти си висока,
висока је туга моја.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази време када пада хладна киша
и све жене имају твоју главу
и носе твоје хаљине.

Долази и нека велика, бела птица
да снесе месец на небо.

08 новембар 2024

Франсис Жам – А ТИ КОЈУ ОСТАВИХ

А ти коју оставих, не би ме видела,
не овде, где ето размишљам о теби
и јад носим што је голем као шума...
Ни ти уосталом не би разумела,
јер ја сам далеко, и ти си далеко
Не жалим за устима ти белим, рујним
Али онда, зашто ја још увек патим?

Знаш ли то пријатељице, дођи па ми кажи.
Кажи зашто, кад ја патим као да су
Болесна и стабла као и ја што сам?
Да ли ће да умру када и ја умрем?
И небо да умре? А и ти да умреш?

14 октобар 2024

Владан Десница – ВИДИЦИ

Има дана кад далеки видици
у нама рађају зебњу:
плаши нас слутња
да на корак од нашег скученог круга
свагдашњих биједа и трица
почима проријетко свемирско сивило
– пустош без краја
и без живота.

Румен зоре ил сутона 
у себи носи болну пјегу смрти:
рањава нас жалбом коначних растанака,
тугом коначних потонућа. 

И ми се погнуте главе 
враћамо у узе
наших мемљивих улица и кућа,
у тјескобе 
наших дана и наших ноћи,
у наше уморе и наша безнађа,
покајано,
као пред зору тенац у свој гроб.

03 октобар 2024

Јевгениј Кропивницки – ОНИ ШТО ЧЕКАЈУ

Свако смрт док своју чека,
Обавља и посла нека:
Неко ради у дућану,
Неко пљачка пак у стану,
Неко воли алкохол,
Неко пак да чини бол.

Некоме је посао
Људима да прави зло.
Неко пак моралу учи –
(Тиме кога стигне мучи).

Један води предузеће,
Други паре прима веће.
Да не помињем и оне
Који голубове гоне.

Ова воли плес и славља,
Она руж на усне ставља.
Неко пак за новац худ
Учи себе шта је блуд.

Уред, бројеви, рачуни –
Ту су људи посла пуни…
Досадно је чекат крај,
Нечим време заварај!

29. април 1953.

•Превео с руског Душко Паунковић

01 октобар 2024

Ване Живадиновић Бор – ГОДИШЊА ДОБА

Између мене и плавог очајања њених очију
Зима се разапела као једро љубави
Која захвата само ветар луд од пољубаца
Који ме је неосетно довео до обала земље
где се никад не сања

Али изненада зима се сасушила у дну мога грла
Као слава злата у последњој стиснутој шаци
Као лист свео у пролеће.
Пролеће, благо пролеће, пролеће Вештачких Смрти,
Пролеће кристалног цвећа!
Да ти кажем:
Моје очи су пресушиле док си ти продужавало свој живот
на мом мртвачком ковчегу
Оне су се распукле као кликери колико су гледале
како се вучеш сјајно као слуз
Оне су постале провидне као црни и невидљиви вео
који краси чело и бедра младих и невиних невеста
И сад више не плачу

Не плачу више него да окусе боју мора
коју има каткад горчина сувише дуго уздржане сузе
Него да се огледају у имагинарном миру једног језера соли
Да се огледају и да се гледају
Као што чине две девојке, лепе и наге,
које још не познају љубав.

30 септембар 2024

Марко Ристић – ЕЛЕГИЈА

О једној растуженој сенци
О једном преклањском лику
Што заборавља мој сан
О једном другом дану
Незваном у мој крај
Говори киша на окну
И влажна сенка зебње
Пада полако на зид
Док лептир облеће лампу
Он је мој ноћни страх
Детињском руком чуван
Детињском руком храњен
Заједно са птицом у врту
Заједно са псом на ланцу

21 септембар 2024

Момчило Попадић – ТАМНА ЖЕНА

Имао сам жену дуге тамне косе
једном у пијанству у љето у слами
а сада је волим њене ноге босе
тужне њене очи зрелу пут што мами

тек сада је волим а било је росе
пред јутро и било смијеха је и сами
били смо и голи и врели и глосе
писали смо њежне по тијелу по тами

гатали смо дуго тражећи у ватри
лог за наша тијела пуна густе крви
па сад моје срце о тој госпи снатри

а нисам јој женик и нисам јој први
али сад је волим тек сада је xоћy
али гдје је наћи гдје је наћи ноћу.

04 септембар 2024

Александар Лесо Ивановић – ДАЉИНЕ

И оде човјек, спокојно, мирно оде,
и раскине све нити родног краја!
и не зна тугу друмова који воде
из сиромашних, уклетих завичаја!
 
Некад вас и ја проклињах, брда сива,
и питах себе: друм уз стране бијели:
истргнут конац моје чежње није ли
што се у модру даљину ушива.
 
И жељу њивљах у дуге ноћне сате
да родног кута оставим топло крило
и одем некуд у стране непознате,
не би ли тамо и мени боље било.
 
Ал’ кад се трудан у родно вратих поље
са првог свога сањаног путолома,
никада више не сазнах за што боље
од драгог мира и среће што сам дома.
 
Ја и сад гледам са чежњом врх планине
над којим небо у сјајан лук се свија,
јер људском срцу болне су све даљине,
ал’ завичај је даљина најболнија.
 
Побједа, Цетиње, (1952) 
Касније је песма скраћена и преименована у Порука даљинама

19 август 2024

Волт Витман – ЗБОГОМ МАШТО МОЈА

Збогом, Машто моја!
Збогом мили друже, љубави!
Ја одлазим, не знам куда,
нити каквој коби, ни да ли ћу те опет видети.
Збогом дакле, Машто моја.

На крају - дај да се осврнем на трен;
Све спорије, све слабије откуцава сат у мени,
одлазак, сумрак, и ускоро срце стаје.

Дуго смо заједно живели, радовали се, миловали;
Дивно! Сада се растајемо, збогом Машто моја.

Па ипак, да се не залетим;
Заиста, дуго смо живели, спавали, частили се,
стварно се стопили у једно;
Дакле, ако умиремо – умиремо заједно (да, остаћемо једно),
где год да идемо, заједно идемо у сусрет ономе што бива,
можда ће нам тамо бити боље и лепше,
можда ћемо нешто научити,
можда ме то сада у ствари ти наводиш на ове истинске песме (ко зна),
можда то ти браву смрти покрећеш, окрећеш...
Зато сад коначно збогом – и здраво – Машто моја.

31 јул 2024

Езра Паунд – ЈОН, МРТВА ДУГУ ГОДИНУ ДАНА

Празни су путеви,
Празни су путеви ове земље
И цветови
Повили су тешке главице.
Заман их повијају.
Празни су путеви ове земље
Путеви којима је Јон
Једанпут пролазила, а сада не пролази
Већ личи на неког ко је управо отишао

Превео са енглеског Милован Данојлић

(Бубе у глави, Антологија песама полуделих песника)

14 јун 2024

Алфред де Вињи – СМРТ ВУКА

I
Облачје над луном распаљеном иде,
Ко дим брзи што га над пожаром виде,
И од црних шума видокруг се прави.
Ишли смо шутећи по рошљивој трави,
Кроз густи вријесак, кроз шипраг не мали,
Кад под борјем, оном у Ландама налик,
Великих ноктију траг смо угледали
Вукова скитача које смо хајкали.
Слушали смо, дах нам суздржан, а споре
Наше ноге. Нису равница ни горе
Пуштале ни уздах у зрак; у црнини
Вјетроказ је к своду кричао једини.
Јер вјетар, над земљом уздижућ се много,
Тек самотне куле дирао је ногом,
А храстови доље, нагнути к стијени,
Као да полегли спију налакћени.
Нигдје шума, дакле, и, главе спуштене,
Најстарији ловац у потрагу крене:
Осмотри пијесак, легнувши, и јави
Ускоро, он, који грешку не направи
Никад, тихим гласом да свјежи траг сваки
Збори о проласку и шапама јаким
Два велика вука и вучади двоје,
Ми одмах ножеве спремисмо, и своје
Пушке скрисмо, њино јако свјетлуцање,
Ишли смо полако, размичући грање.
Кад тројица сташе, ја, тражећи шта је
То што виде, спазих два ока што сјаје
И четири лаке сјенке, с друге стране,
У вријеску и под луном разигране,
Ко што уз велику буку чине вазда
Весели хртови кад се врати газда.
Слична им је игра, сличан облик, али
У тишини су се вучићи играли,
Знајући ту близу да лежи у кући
Нин душманин човјек, напола спијући.
Отац је стајао, мајка крај дрвета
Одмара, ко она од мрамора, света
Риму: боковима длакавим су њеним
Полубози Ромул и Рем одгајени.
Вук дође и сједе, ноге усправио,
У пијесак нокте кукасте зарио.
Изгубљен је, схвати, јер је изненађен,
За узмак ил бијег пут му је преграђен,
Тад зграби губицом, распаљеном врло,
Најсмјелијег псета засопљено грло,
И зељезну чељуст не раствори, мада
Нашим хицима је био испробадан
И ножи су нам се, клијештима налик,
Ронећи у његов стомак, укрштали,
До у задњи час кад пас му се, без сапе,
Мртав прије њега, скотрља пред шапе:
Вук га пусти, затим у нас упре зјене,
Каме му до дршке у бок заривене,
Окупан у крви, прикуцан сред траве,
Пушке око њега кобни млађак праве,
Погледа нас једном још, потом се прући,
Крв што му на уста покуља лижући,
И не марећ знати да погину, своје
Крупне очи склопив, без крика умро је.


II
На празну сам пушку наслонио чело,
Замишљен, гонити није ми се хтјело
Вучицу са дјецом што су га, све троје,
Хтјели сачекати, и, мислим, без своје
Вучади удова, мрка и пристала,
Не би муж велики да сам страда дала,
Ал дужност јој бјеше спасити их, па да
С њом се уче добром подношењу глада
И да с градом никад не уђу у савез
Што га људи с ропским звијерима праве
Које за њих лове, због лежаја свога,
Шума и стијења власника првога.


III
Вај, мних, како наша биједа стид буди,
Унаточ великом том Имену Људи!
Како напустити живот са свим злима
Треба, то је дивним знано звијерима.
Кад видим шта овдје бива, шта остаје,
Све је слабост, само шутња велика је.
Ах, дивљи путниче, ја те добро схватам,
Твој ми задњи поглед, што за срце хвата,
Рече: “Нек ти душа, можеш ли, доспије,
А да мање ревна и мислена није,
До високог ступња стоичке гордиње,
Гдје дијете шуме одмах се успиње,
Јецај, плач, молба су једнако млитави;
Својски, дуг и тежак, задатак обави
На путу који те судба позва прећи,
Затим, ко ја, пати и умри ћутећи.

02 јун 2024

Ацо Шопов – ОЧИ

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,
прегорелих грла, свијених рамена,
тупим болом роне по очима хладним,
жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром
и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће ко сунце
и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,
где борци беху у распалом оделу,
док пликови пале стопала им тешка,
намрштена чела – потуљени, мразни
ко њихове пушке укочени, празни
и нечујно, глуво, ко понорна река
текао је шапат од ува до ува:

„Сутра, друже, зором, страшан бој нас чека,
а нас је премало — тек неколко људи..
И кад као игла уши ти прободе –
продрма ти снагу и озрачи тугу,
широким, слободним, олујним очима
подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,
у ледено вече сред пролећа рана,
где је нашу младост а и прву радост
косила погано од куршума слана,
а ти збора чело ко тигрица скочи
и ноћ те прихвати крвава и црна –
просипљући пламен кроз осветне очи
ти растопи зачас та челична зрна…

и тада! И тада – у последње вече…
Ја нећу да мислим што је даље било!
Памтим само кад се од бола изви,
опроштајни шапат смрзну се на усни,
ал светљаху очи под веђама густим!
С њиховим пламеном и заклетвом светом,
у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши
ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! о, видех, када бој започе.

Све је твоја слика вихором опила –
ко јелене брзе и лаке ко птица.
А твоје очи искриле су гневно
уз њихова знојна, распаљена лица…

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

26 април 2024

Раша Ливада – ПЛОЧА О ЛУТАЛИЦАМА

Како големи су преголеми разлози даљина
гледано с наше обале
 
О друмови о покретна огњишта
у нама бораве дабози
пешачењем изнакажени
од бескућништва луди
 
О прогнани из славне случајности дисања
догодисмо се у паклу речи
на плочама осмишљеним
коњицама година
прегаженим
 
И како овде на страни
оностранској
да славимо
богове
наше
 
Говорасмо стравично је родити се на
нашој обали бежали смо бежали
обала нас сустизала
 
Говорасмо мудрост је лутња по ливадама
лутасмо од стакла путоказа
ако сами не бејасмо
није било
 
Залутасмо
 
И како сада славити божанства наша
 
Ни јадиковку да завршимо а гле
бољези
 
На крзну зрака
 
Букте позивне песме
 
Песма увек и наново силазак
сандалама новим на цесту
на земљу древну
 
Празни се успињемо обилни силазимо

06 април 2024

Миодраг Павловић – ПЕСНИК УСТАЈЕ ИЗ ЗЕМЉЕ

Дували су ветрови кроз земљу 
и кроз кртичњаке, 
дубље од сваке сонде; 
под ногама су почели да расту 
слојеви звука 
и музици су пуцала језгра. 
На тамноплавом небу видео сам 
обрис свог тела с мачјом главом 
како лети у луку,
док је моја стварна глава још била ту 
испод пазуха.
 
Онда су почели да бацају на нас мреже
пуне месечине и удара струје,
вукли нас мртве ка површини земље,
на ноге усправљали шибом,
а ми се мицали једва;
тешко се човек преже у нове облике.
 
Да нас пробуде
набили су у нас сувише снаге,
сад светлимо као сијалице
док идемо преко праскозорних поља,
и у ходу нам тако спојише
удове, лице и труп
и ставише у руке цвеће
као да смо педери а не васкрсници,
све то туђа нека воља.

Значи није била само прича
то дизање из мртвих!
Стресамо са себе глиб и чекамо смотру
у нади да ће свако моћи да оде
на своју страну
код рођака ил у шетњу.
Но анђели нам доносе вруће воде, четке
и кажу: хајде сад, умијте брда и долине,
припремите чисти пут
Господу који вас из смрти дозва!
 
Тако дакле, ко у војсци;
постао сам слуга!
А бејах у смртно доба непокоран
и нико није могао на послушност да ме склони,
зато се још и данас понадах
великој части и награди
кад ме арханђел по имену прозва!

26 март 2024

Димитрије Митриновић – СОНЕТ ПРЕД САН

Лежи прозирно море мјесечине, 
Сјајни се вали гањају и плове. 
Мир је и покој... Снови се обнове, 
Нејасни бол ми за час одумине.

Ја тада чујем гдје ме Тајна зове. 
За загонетком вјечном дух се вине 
И блуди, лебди, диже се и плине —
А земља пада у све дубље снове.

Из сребрнасте, прозирне даљине 
Ноћ, ведра, сјајна, кроз просторе хуји 
И златне звијезде блистају с висине:

Тад ми се души опет наде јаве, 
Цијелим бићем срећа ми заструји 
И сан ми слази са висине плаве.