На рукама те свиту носисмо три дана,

срчани ти поглед бол и туга смлави,

и свака ми капља из твојих рана

капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,

прегорелих грла, свијених рамена,

тупим болом роне по очима хладним,

жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром

и борци под њима множиће се, цваће

у ледена јутра грејаће ко сунце

и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,

где борци беху у распалом оделу,

док пликови пале стопала им тешка,

намрштена чела – потуљени, мразни

ко њихове пушке укочени, празни

и нечујно, глуво, ко понорна река

текао је шапат од ува до ува:

„Сутра, друже, зором, страшан бој нас чека,

а нас је премало — тек неколко људи..

И кад као игла уши ти прободе –

продрма ти снагу и озрачи тугу,

широким, слободним, олујним очима

подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,

у ледено вече сред пролећа рана,

где је нашу младост а и прву радост

косила погано од куршума слана,

а ти збора чело ко тигрица скочи

и ноћ те прихвати крвава и црна –

просипљући пламен кроз осветне очи

ти растопи зачас та челична зрна…

и тада! И тада – у последње вече…

Ја нећу да мислим што је даље било!

Памтим само кад се од бола изви,

опроштајни шапат смрзну се на усни,

ал светљаху очи под веђама густим!

С њиховим пламеном и заклетвом светом,

у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши

ти у редовима већ не беше нашим,

ал освету свету борци у жуч точе,

и видех! о, видех, када бој започе.

Све је твоја слика вихором опила –

ко јелене брзе и лаке ко птица.

А твоје очи искриле су гневно

уз њихова знојна, распаљена лица…

На рукама те свиту носисмо три дана,

срчани ти поглед бол и туга смлави,

и свака ми капља из твојих рана

капаше у срце као жар крвави.