Стрепим шта ћу
И како ћу
Кад једног дана моја вољена
(Љубоморно небо узме је к себи)
Пређе у царство светих сјена.
Тужиће за њом
Земља којом сад газимо
Не обазирућ се на племенске међе,
Али ће јој се обрадоват њена
Насмијана васељена.
То ме помало већ тјеши.
Мада бих ту утјеху волио
Да додирујем руком,
Милујем као Адам своје ребро
Прије но што се од мене одријеши.
