Помози да само сенки не буде
на путу и у мени.
Да чист бол осетим, потпуни кал,
јасно понижење, пречишћени очај,
неизвесности да не буде
ни сумрака са обећањем дана
и могућностима ноћи.
И када будем вадио зрно
из топлог још и ружног тела,
скини ме са клатна.
Ућуткај глас увек исти
и неопходан
и иза њега ништа нека не стоји.
Избриши неуништиву лепоту
дрвета на пропланку
стрепњу при првом и потоњим сусретима
и лено протезање животиње,
коју сам волео.
Учини да мирним рукама
развежем омчу
притом
угаси сјај у оку,
сваку лепршавост окуј.
И кад ме напокон
примиш и уведеш
и све буде како ти кажеш
оно за сенке, оно за неизвесност,
услиши.
