понедељак, 29. март 2021.

Љубиша Јоцић – ЈА САМ ПЛАТИО СВОЈЕ

Нека и овај дан прође као ноћ, нек
пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.

Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.

Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.

Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.

Божидар Тимотијевић – ПОВРАТАК ИЗ РАТА

bozidar timotijevic srpska poezija
Кад смо у ту равну враћали се земљу,
далеку од звезда и небеског млека,
певали смо тада неку песму мемљу,
лечећи се житом украј громих река.
 
Наше жене чарне у врбама влажним
чекаху нас дуго и већ врло слепе,
у вечерње неко, кад поче да дажди,
заспаше у мутним потоцима лепе.
 
Ни усне им модре не стигосмо таћи,
нити косе росне, нити лрсте танке.
Рекоше: на небу све ћемо их наћи
где певају песме из ратне читанке.

понедељак, 15. март 2021.

Велес Перић – ОЛУЈА

Ишли смо пругом, пустом,
једне вечери свеже
када облаци беже
          пред олују.
Наше речи у ветру густом
једва су могле да се чују.

Рекла је: Реци ми стихове
ко што ми срце куца сада.
Нешто што не бих мењала ни за које дане и снове
низашта на свету
          никада!

Реко сам: Гледај, облаци лете,
а ја будућност у свету плужим.
— Хоћеш да искочимо са планете
и да је гурамо
          да брже кружи?

Црвени облаци и простор брисан
били су једина — панорама.
А олуја ко огромна елиса
витлала је све јаче
          над нама.

уторак, 09. март 2021.

Ендре Ади – АКО ИПАК

Мислих: дружицо моја, мила,
покушајмо и сад опстати
кад зверска ратна игра дивља.

Кад се све губи и нестаје
задржи ме за прошлост или сведока
као чудо или кајање.

У време бекства, пропада,
мислих: задржи ме дружицо мила
као Прошлост што обећава.

Избоден сам, ал’ задржи ме,
мене крвавог, укоченог,
макар као јучерашње биће.

Грлиш ме још, дружицо моја, мила?
Јао мени, сто пута јао,
крвава је та несвестица.

Али ако одем, ти ми суди,
јер ме је олуја с тобом спојила
и ти ми држиш судбу у руци

•Превео с мађарског Илеш Фехер

среда, 03. март 2021.

Александар Вучо – МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.



Можда вас ово занима