пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.
Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.
Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.
Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.
