Некакав је доказ моје искрености према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину; а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано и вином и Вама: вино буди и исказује вребајуће страсти ума као што лак чини бојама које су утопљене у слици и истиче их у свом њиховом природном сјају. Моје добре стране толико су биле замрзнуте и закључане у отупљеном телу током свих мојих трезних сати да ме веома запањује, сада када сам пијан, што у себи проналазим толико врлина.

У овом претицању мога срца исказујем Вам своју захвалност на ова два љубазна писма којима сте ми исказали милост осамнаестог и двадесет и четвртог. Оно које започиње речима “Мој очаравајући г. Поупе!” испунило ме неизрецивом раздраганошћу; напокон сте у потпуности надвладали своју љупку сестру. Истина је да нисте наочити, јер Ви сте жена, и мислите да нисте: али овакво добро расположење и њежност за ме има драж каквој не могу одолети. То лице јамачно мора бити неодољиво кад је украшено осмехом, чак и када није могло видети крунисање! (Џорџа I, у септембру 1714) Претпостављам да нећете ову посланицу из пуке сујете показати, као што не сумњам да Ваша сестра Вама показује све што пишем њој…