уторак, 30. јун 2020.

Александар Поуп – МАРТИ БЛАУНТ


Aleksandar PoupНајбожанственија,

Некакав је доказ моје искрености према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину; а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано и вином и Вама: вино буди и исказује вребајуће страсти ума као што лак чини бојама које су утопљене у слици и истиче их у свом њиховом природном сјају. Моје добре стране толико су биле замрзнуте и закључане у отупљеном телу током свих мојих трезних сати да ме веома запањује, сада када сам пијан, што у себи проналазим толико врлина.
У овом претицању мога срца исказујем Вам своју захвалност на ова два љубазна писма којима сте ми исказали милост осамнаестог и двадесет и четвртог. Оно које започиње речима “Мој очаравајући г. Поупе!” испунило ме неизрецивом раздраганошћу; напокон сте у потпуности надвладали своју љупку сестру. Истина је да нисте наочити, јер Ви сте жена, и мислите да нисте: али овакво добро расположење и њежност за ме има драж каквој не могу одолети. То лице јамачно мора бити неодољиво кад је украшено осмехом, чак и када није могло видети крунисање! (Џорџа I, у септембру 1714) Претпостављам да нећете ову посланицу из пуке сујете показати, као што не сумњам да Ваша сестра Вама показује све што пишем њој…


субота, 27. јун 2020.

Скендер Куленовић – ПОСКОЧИЦА СМРТИ

Затвори већ очи глади
да нађу дно недогледи.
У стопу се сам усади
да оживе крстореди.

Дјед­сунцу вјечношћу мједи
не чешљај иње у бради.
Све лађе у санте следи
и лучи у главње шчади.

Па у мрак звјездоједи
са ћуком уз хук му сједи –
мук мјери у миријади,

све док, астрономе сиједи,
траје ти трунке у креди
и тебе­бога у нади.

субота, 20. јун 2020.

Наполеон Бонапартa – ЉУБАВНО ПИСМО ЏОЗЕФИНИ

Џозефини у Милану, одаслано из Вероне, 13. новембра 1796.

Више те не волим; напротив, презирем те. Ти си грозна, врло шлампава, врло глупа, врло пепељугаста. Уопше ми не пишеш, не волиш свога супруга; ти знадеш какав ужитак му твоја писма причињавају, а не удостојиш се написати му чак ни шест редака најбезвезнијих жврљотина.
Шта онда радиш поваздан, госпо моја? Какви ти то неодложиви послови одузимају време које би могла посветити писању писма свом веома усешном љубавнику? Каква то склоност гуши и одгурује у запећак љубав, нежну и устрајну љубав, коју си му била обећала? Ко би могао бити тај чудесни, тај нови љубавник који обузимље све твоје тренутке, злоставља те по читаве дане и спречава те да бринеш за свога супруга? Џозефина, чувај се, једне лепе ноћи провалићу кроз врата и ући у твоју ложницу.
Уистину, узнемирен сам, моја добра amie, што не добијам вести од тебе; хитро ми напиши четири листа и реци ми оне угодне речи које ми испуњавају срце осећајима и ужитком.
Надам се да ћу те ускоро чврсто загрлити и обасути те милионима врелих пољубаца као испод екватора.

Бонапартa

понедељак, 15. јун 2020.

Хорхе Луис Борхес – КИША

Horhe Luis Borhes – KIŠA
Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада и падала је. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша занесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет открио је што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више.
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

•Превела Валентина Шекарић

четвртак, 11. јун 2020.

Јован Христић – ВЕЧЕРЊА ТИШИНА

jovan-hristic
Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,
Крај споредних излаза, поред ограда
Од црвене опеке са комађем стакла,
Ви који загрљени сањате о месечини
Уплетеној у крзно мачке, ишчезлој
У наборима завесе или у лавежу пса,

Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, сами
Уз последњи стуб без светиљке и без сна.
Ви двоје, негде у парку, на некој стази
Иза лишћа и облака, између две кише,
Између два ветра на клупи влажној од суза,
Без ичега за собом сем једне мале собе
Са гвозденим креветом и књигама на столици
И једним хладним сунцем иза жутих окана,
Ви сами, ви усамљени, иако загрљени
Да истиснете то сиво крило самоће између себе,

Док шапућете оно мало речи које сте нашли
У овим тренуцима случајне нежности,
Све речи које су већ одавно рекли пре вас.
Ви док идете градским улицама које су
Опустеле после последњих представа у биоскопима,
Ви који загрљени идете
Овом кишном улицом нестварнијом од сна,
Док су вам очи затворене а прсти ћуте.

Чујете ли корак некога човека иза себе,
Чујете ли реч његову између својих шаптања,
Осећате ли додир његов између својих миловања?
Јер увек када идете сами, мислећи
Да нема никога да баци камен свога гласа
У замрачену воду тишине између вас,
увек будите свесни онога који упорно
Иде за вама и говори: Пробуди се.

недеља, 07. јун 2020.

Десанка Максимовић – ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ

desanka-maksimovic-za-sebarske-zene
Милости молим
за шале себарских жена
кад се повуку у вајате
и луч утрну,
за ширу њиховог кикота у тами, 
за мисли што их, у сумрак, прате.
За маште њине сунцем опаљене,
и тајне мирисом сена запахнуте,
за себарске жене,
за урамљену у нетачна сећања 
ноћ љубави и ноћ порођаја,
за оно од чега им крај огњишта
свекрва угљевље гаси, и одбраја.
За себарске жене рано удате,
из материнског крила пренесене 
под камене усове страсти;
за древне у њима прошлости остатке,
за урочице под дечјим узглављем,
за босиоке скривене у крову,
за себарки уздахе потајне 
кад се о краљевићима причају гатке,
за њих што и у доба рата,
кад им под срцем убијају дете,
трудноћу благословеном зову.

понедељак, 01. јун 2020.

Жерар де Нервал – EL DESDICHADO

Ја сам мрачан – самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.

Личим ли на Љубав, Феба?... ил' Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени...

Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.

•Превео са француског Сима Пандуровић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

Раде Драинац – ПЕЈЗАЖ

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце -
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час


Можда вас ово занима