петак, 27. март 2020.

Новица Тадић – ЗАСПАО САМ И УСНИО

Заспао сам и уснио
грозан сан:

Ја, душа проклета,
не припадам хоровима
већ огњевима.

Ја, душа проклета,
проклета и триклета,
лутам около, нем.

А свет је огрезао
у злу,
и духови злобе царују.

понедељак, 23. март 2020.

Вилијам Конгрив – ЗА ГОСПОЂУ АРАБЕЛУ ХАНТ

Драга госпо,

Не верујете да вас волим? Чиме сам заслужио такву подозривост? Ако не верујете мом језику, зашто не поверујете мојим и својим очима? Из вашег погледа зрачи дражест коју моје срце осећа. Присетите се само шта се синоћ десило. То је, у најмању руку, био љубавнички пољубац. Његова усрдност, његова горљивост и његова топлина сведоче да је потекао из божанских сфера. А растапајућа мекоћа и сласт ваших усана учиниле су га још божанственијим. Уздрхталих удова и грозничаве душе, жудео сам да до последње капи испијем тај божански нектар. Моји дрхтаји, моји дахтаји, моја нежна мрмљања могли су вам предочити какав сте немир посејали у мени, немир усне моје сирото срце и моје растрзано тело прожеле деликатним отровом и неминовном али неодољивом пустоши. Шта се све може збити у само једном дану? Само једну ноћ раније себе сам сматрао срећним мушкарцем, човеком коме ништа не мањка, који полаже велике наде у будућност, који ужива поштовање угледних и разборитих људи, који је навикао на хвалоспеве и почасти. Човеком који се осећа пријатно и поласкано у друштву својих познаника, својих доскоро најдражих пријатеља, који су и сами људи од части и угледа, пријемчиви за најистанчанија задовољства и благословени свим стварима које живот може да понуди.
Али ми се сад чини да ме је Љубав, свемогућа Љубав, у само једном трену волшебно удаљила од свега што постоји на свету, оставивши места само за вас. Чак и кад сам окружен људима, остајем сам. Толико сте ми опчинили ум да он више не може појмити ништа осим вас. Чини ми се као да сам, заједно да тобом, о вољена, бачен у неку далеку пустињу (ах, да је то само истина!) где, обасут свим даровима земаљским, и твојим дражима, могу проживети свој мали људски век у непрекидној екстази.
Позорница овог великог белог света доживела је напрасан и тужан преображај. Око мене су се сјатили људи и појаве без трунке љупкости и само ми ти можеш обасјати живот. Сва драж која је некад постојала на свету сада се слила у тебе. И зато се у овом тужном а опет тако пријатном стању моја душа не може усредсредити ни на шта осим на тебе. Она само о теби мисли, само се теби диви, само се тобом опија, само од тебе зависи и само теби верује.
А ако и свемоћно провиђење одбаците моје наде, мој ће се живот свести на пуки очај и бескрајну патњу.

понедељак, 16. март 2020.

Јован Христић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

У овој соби остаће неко налик на нас.
Да бисмо сутрадан били само онај који је већ толико
пута седео у овој истој соби пре нас
Да бисмо сутрадан били само онај који је на својим
коленима препознао ожиљке оних који су клечали пре њега
Да бисмо сутрадан били само онај који је додирнуо зид
и осетио на њему руке оних који су га додирнули пре њега
И били и клечали и додирнули пре њега
Да бисмо сутрадан рекли речи које смо чули из уста оних
који су рекли пре нас
Пре нас колико пута пре свих нас
И рекли
И клечали
И додирнули
Рукама које нису наше а наше су
Коленима која нису наша а наша су
Великим језиком који није наш али чији укус упорно
осећамо у својим устима
Јер ћемо сутрадан опет бити у истој соби и мислити
           на онога који је из ње отишао пре нас

уторак, 10. март 2020.

Владислав Петковић Дис – ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ

Да ли знате земљу с гробницом без краја
Где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
Чије време нема будућност ни сате,
Где су венци, боје — да л' ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?

Као уздах бола, као срећа људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А већ у тој земљи где је било цвеће,
Живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креће.

Јер једнога дана, из другога краја,
Ноћ и ветар био, и дувао јако,
Па цвеће и младост умрли полако...
После јесен дошла на сарану маја.

На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све што је била њена васиона.

И у тој гробиници младости и цвећа
Дисала је она још лепотом својом
У јесењој ноћи, у ноћи са којом
Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене очи дана,
Њене очи цвећа, сред живих обмана,
У јесени тужној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без живота
И младости, спава на крилима туге;
Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге
По њој: она спава, с њом њена лепота.

четвртак, 05. март 2020.

Ана Ахматова – ЕПИЛОГ

I
Ја сазнадох како опадају лица,
Како страх бистро око сише
И клинопис како најгрубљих страница
По образу страдања испише,

Како увојке пепелне ил' црне
Намах сребра прелије белина,
Осмех на уснама сасуши се, стрне,
И дрхти немир из усахлина.

И ја, молим се, не за себе саму,
Већ за све друге са мном збијене
И у љутом хладу и у јулском пламу,
Од црвеног зида ослепљене.

II
Опет се спомена приближава час,
Ја видим, ја чујем, ја осећам вас:

И ту што су једва привели прозору,
И ону одавно што не гледа зору,

И ону што красном трехнув косом свом,
Рече: „Ја долазим овде ко у дом".

Ја бих хтела све их по имену звати,
Ал' отеше списак, и како сазнати?

За њих ево мога широког покрова
Од јадања тајних, мука, снова.

Из сећања мога никада их неће
Избрисати патња ни час среће.

Ако запечате моја уста болна
Кроз која стотине виче милиона –

Нек се окамени глас с њиних усана
Уочи мога года – спомен дана.

А ако некада до замисли стигну
Споменик у родном крају да ми дигну,

Сагласност дајем за ту светковину
Под условом: нека га не вину

Ни покрај мора, где сам се родила,
С њим сам све блиске везе разгодила,

Ни у Царском селу код заветног пања,
Где ме сенка и сада прогања,

Већ овде стајала где сам триста дана
И нико ми врата не отвори знана,

Овде где ћу се бојат и у смрти
Марице црне шкрип заборавити,

Заборавити ударање двери,
Јаук старице ко рањене звери.

Нека с непомичних капака од бронзе
Истопљеног снега капљу сузе

И с њега затворски голуб нек заплови
У даљи као на Неви бродови.

Марта, 1940.

недеља, 01. март 2020.

Весна Крмпотић – ГОЛА ПЈЕСМА

Добри Боже, ја нисам пристала на ову раставу,
Па макар та растава била сан.
Док су ми снове кројили , нису ме питали
Не бих ли више вољела јаву.

Добри Боже, нисам пристала да будем
друкчија од тебе.
Да итко буде друкчији.
Па макар све разлике биле причин,
као што мудри веле.
Ја нисам пристала на причу, на себе.

Добри Боже, тако ми се чини.
Али ако ти знаш и кријеш од мене
Мој пад, мој потмули пристанак
На све ове растанке,
на сав тај свијет од сјене,
Тад узми, преузми ме Ти,
који си пристао на мене.



Можда вас ово занима