Цветови с голог стења одрона,
Тамо где и није место за цвет,
Као да су бачени с балкона
У разбацани букет.

Леже у прашини поред пута.
Застадох пред њима – о, чудеса!
С пажњом их ставих испод капута
Дижући се у небеса.

 • С руског препевао Анђелко Заблаћански

Јесени тешког воћа, пуна мрља
Од крви грожђа, немој проћ већ сједни
Под наш сјеновит кров; ту починут ћеш
И запјеват уз моју нову фрулу;
Најљепше теби плесат дјевојке ће!
Воћа и цвијећа запој страшни пјев.

“Пупољак сунцу отвара Ијепоте
Своје и Ијубав прожима му вене;
Цвјетови висе око чела јутра,
Цвату низ блистав образ чедне ноћи
Док бујно Љето пјевуши а лаки
Облаци цвијећем посипљу му главу.

Духове зрака храни осмијех воћа,
А радост лебди око врта, крила
Лаких, ил’ сједећ на стаблима пјева.”
Тако је Јесен пјевала кад сједе;
Диже се тад и оде преко тмурних
Брда, ал’ златни остави нам терет.

Држим се на окупу,
свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу, на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијесак
сада сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена,
можда сам већ само кула.

Што сам све радила да будем зид!
А гле, море се не труди да буде море,
оно је море; а нити цвијет
не ради ништа да буде цвијет.

На окуп зовем пијесак
и зидам, зидам, зидам:
а у предаху с ухом на зиду слушам
како подземно жуде срца
да их помете велики вал
и да их табан вјетра згази
у заборав.

Држим се на окупу.
Свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу,на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијеск.
Сад сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена;
можда сам већ само кула.

Погледах ти очи
мислећи на твоју душу.
Бео олеандер.

Погледах ти очи
мислећи на твоја уста.
Румен олеандер.

Погледах ти очи.
Била си мртва.
Црн олеандер.