Болни, али
зачудо драги мени су дани,
када опазим
да људи су ми туђи,
неискреношћу
зазидани од мене
као тврдом
кулом,
те бежим у
шуме и у душу биља
роним неким
новим, у осамљености
рођеним чулом;
када радије
од пријатељске шаке,
милујем дрвета
каквога нежни,
румени прут;
и бежећи са
топлог, сестринског крила,
да ми је да
магле далеке лагани
дохватим скут.
Дани кад жиже
истина ми се чине
варљиви пламичци
из бајке што маме
са правих
стаза;
а верујем
страсно у оно што какав шум
скривених
у ноћи грана једино
тек мени каза;
када не разумем
ни себе; а жудно
као врачара
у загонетни гледам
природе длан;
кад осетим
да живот у дну није леп
и страсно
сва се уживим у какав
пролазни сан.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!