Једне ноћи у
дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип.
Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог
студеног мира и глухе непомичности.
Вода је била
у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо на површини била пала
тешка киша месечине.
Те ноћи
млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу
ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату
и слатку. Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни
прстен у меким алгама...
Вода се
светлила у висини, ваљда од многих звезда.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!