1.7.17.

20 јул 2017

Момчило Настасијевић | ЈУТРО

Љубицу,
смерни цвет,
покропи росом зора.

А нељубљеној
сан дарова плав.

2
Што боса твоја нога
разбија росу,
лепојко?

Језа се низ травку слива,
заболеће те глава.

3
Јутром шта сана тражиш
росноме на пропланку?

Сунце је на уранку,
гуја се у котур свија,
опечиће те младу.

4
Нек боли,
не заболела;
нек печи,
не опечила,

мирисну
сан ми обрече,
трагом је зоре тражим.

5
И гле,
у плаветни дан,
вејала сном и вејала,

са таласавих груди
нељубљене девојке,
љубица смерна.

Прочитајте више >>

19 јул 2017

Јован Дучић | ЉУБАВ

Јован Дучић , Српска поезија

Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.

Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине.

Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату и слатку. Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама...

Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда.

Прочитајте више >>

18 јул 2017

Десанка Максимовић | МОЈА ПЕСМА

Десанка Максимовић , Српска поезија

Болни, али зачудо драги мени су дани,

када опазим да људи су ми туђи,

неискреношћу зазидани од мене

као тврдом кулом,

те бежим у шуме и у душу биља

роним неким новим, у осамљености

рођеним чулом;

када радије од пријатељске шаке,

милујем дрвета каквога нежни,

румени прут;

и бежећи са топлог, сестринског крила,

да ми је да магле далеке лагани

дохватим скут.

Дани кад жиже истина ми се чине

варљиви пламичци из бајке што маме

са правих стаза;

а верујем страсно у оно што какав шум

скривених у ноћи грана једино

тек мени каза;

када не разумем ни себе; а жудно

као врачара у загонетни гледам

природе длан;

кад осетим да живот у дну није леп

и страсно сва се уживим у какав

пролазни сан.

Прочитајте више >>

12 јул 2017

Пабло Неруда | ИГРАШ СЕ СВАКОГ ДАНА

Пабло Неруда , Светска поезија

Играш се сваког дана светлошћу свемира.

Профињена узванице, стижеш у цвету и води.

Више си но ова бела главица коју стежем

свакога дана попут грозда.

Не сличиш никоме откако ја те волим.

Допусти да те положим међу жуте венце.

Ко ти записује име димним словима међу јужним

звездама?

Ах, дај да се сетим каква си некоћ била, кад још ниси

постојала.

Изненада, ветар завија и удара у мој прозор затворени.

Небо је мрежа испуњена мрачним рибама.

Овамо сви ветрови неба стижу, сви.

Киша хаљу одбацује.

Пролећу птице.

Ветар. Ветар.

Ја се могу борити против људске силе.

Олуја тамо лишће ковитла

и одвезује све барке што су их синоћ везали за небо.

Ти си овде. Али ти не бежиш.

До посљедњег крика ти ћеш ми одговорити.

Као да те страх, склупчај се уз мене.

Па ипак, понекад ти је нека чудна сена очима прохујала.

Сада, такође сада, малена, цветак ми козје крви пружаш,

и чак ти груди њима одишу.

Док жалобни ветар хуји убијајући лептире,

ја те љубим, и радост моја гризе ти шљиву уста.

Није ти било лако привикнути се на мене,

на душу моју усамљену и дивљу, на име моје које сви

избегавају.

Толико пута видесмо како зорњача пламти док смо се

љубили у очи

и док су се над нашим главама сумраци расплитали у

разигране лепезе.

Моје су те речи засипале, миловале.

Одавна сам волео твоје тело од блиставог седефа.

За мене ти си владарка свемира.

Цвеће ћу радосно, наш copihue, с планине донети,

лешнике загасите и кошаре шумских пољубаца.

Желео бих учинити с тобом

оно што пролеће с трешњама чини.

Прочитајте више >>

04 јул 2017

Борисав Симић | МАЧВАНКА

Борисав Симић , Српска поезија

Јабуко сумрака над Битвом
луда хармонико уцветалих ливада
глушачко пролеће.
Лепотице кажњеника
у логору песме
предобра вило.

Пењи се на моју крхку пут
без страха.
Мироваћу као камен
волећу те до последњег даха.

У нашој љубави
расцветао се
од среће пламен.

И љубићу руже дисања
сањаћу те испод небеског грања.

Сад мислим да сам Бог тишине
или пречудан самац.

Мачванко! Мачванко!
са мојих груди скини
од туге претешки ланац
док нису на нас набацане
мађије и чини.

Још нам ноге горе
у слаткој прашини
очи нам скакућу, скакућу
по шареној месечини.

Прочитајте више >>