29 април 2017

Даница Марковић | АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне смерне не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена бола,
Што скора прошлост у себи их скрива;
И то сећање сузу изазива.

Сад нема љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу
Поточић слушам где жубором звони,
И шумор лишћа, што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу;
А шума мирис цветна јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна...

Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове:
Јер тебе вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало, и очаја доста.

Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само споменâ поворка,
Очајне патње, и страдања горка.

24 април 2017

Димитрије Митриновић | ЈЕДИНА ЖЕЉА

Дубоко у ноћ сад ми душа лети
У бескрај докле не потоне нијем
И сјетна клоне… А силама свијем
Све даље тежи! Мир тајанствен, свети,

Одасвуд хуји глухо, сребрн, сјајан;
А лети душа и све дубље тоне
У плавом тајанству празне васионе…
– О, душо тужна, узрок ти је тајан

Постања чудног, и нећеш га никад
Биједна сазнат!... Пати, чезни, љуби,
Чами и живи докле ти се пише:

– Одговора нигдеје нећеш наћи никад!
Живи и чезни! То је – ништа више –
Ах, у миру сјајне ноћи се изгуби!...

19 април 2017

Октавио Паз | ОЛУЈА

У црној планини
Бујица урла високим гласом
У том часу
Ти ходаш над понорима
По свом уснулом телу
Ветар се у тами бори с твојим сном
Гуштара зелена и бела
Млади храст, миленијумски храст
Ветар те растаче и кида и руши
Отвара ти мисао и расипа је
Вртлог твоје очи
Вртлог твој пупак
Вртлог твоја удубина
Ветар те цеди попут грозда
Олуја у твом челу
Олуја у твом потиљку и твом трбуху
Хлади те као сува грана
Ветар
У слабинама бујице твога сна
Руке зелене и ноге црне
Кроз грло
Камена ноћи
Привезаног за твоје тело
Уснуле планине
Бујица урла
Међу твојим бедрима
Монолог камена и воде
На обалама твог чела
Пролазиш као птичја река
Шума сагиње главу
Попут рањеног бика
Шума пада на колена
Под крилом ветра
Сваког часа све виша
Бујица урла
Сваког часа све дубља
Преко твог уснула тела
Сваког часа све више je ноћ