Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне смерне не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена бола,
Што скора прошлост у себи их скрива;
И то сећање сузу изазива.

Сад нема љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу
Поточић слушам где жубором звони,
И шумор лишћа, што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу;
А шума мирис цветна јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна...

Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове:
Јер тебе вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало, и очаја доста.

Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само споменâ поворка,
Очајне патње, и страдања горка.