Зар сам ја крив што ми живот није мио,
Што уједно волим и мрзим све људе.
Знам будућност моја каква ће да буде,
Јер то је поклон моје музе био.

Зар сам ја крив што сам песник који
Пева тешке муке и горке невоље?
Нисам то постао од сопствене воље -
Такву судбину усуд мени скроји.

Знам - животна стаза ружама не цвета;
Она је бунцање, душе болне сан,
И песма моја досадна је, знам,
Али ја крив нисам - такав сам поета.

Оливери Марковић

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир, који не иде а и не стоји ми,
Трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске ципеле
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
Скупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати алармну дугмад
Вући ћу штап уз гелендер
Надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
И учити да пљујем.

Носићу ружне блузе и бити све дебља
И јести три килограма кобасице у ходу
Или само хлеб и краставце целе недеље
Гомилаћу пера, оловке и друге тричарије

А сад још морам пазити да ми одећа не покисне
Плаћати на време кирију и нећу псовати на улици
Пружаћу добар пример деци
Позиваћу пријатеље на вечеру и читати новине.

А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају, не буду изненађени
Кад одједном остарим и почнем пурпурно да се одевам.