Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —
И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...
1876.
среда, 22. јун 2016.
Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —
И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...
1876.
субота, 18. јун 2016.
Сунце, ах, у све поре се увлачи.
Пуне ми очи и пуна утроба сунца.
Затварам се, завесе навлачим, а сунце ту.
Кад га непољу нема, оно је у мени.
Ох, уморан сам.
А ту негде близу, и далеко тамо, рат.
И величају се јуначка разбојништва.
Један пропланак зелене траве,
Један поточић воде хладне –
И ја бих био цар.
среда, 15. јун 2016.
Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.
У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.
Ко зна од кад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа
