И небо овде љупко брбља
и та љутита вучица
док сисају је нејака она двојица
и авион-птица
што не зна уз који облак
да се прилепи
и просјак слепи
с водом у шаци
што прска саму себе
ту су чак и Руси
и њихове мртве душе
корака лаког
не престају с причом
богови замењени
властитим копијама цементним
брбља и тркач
обгрљен лишћем
промичући стазом
у Виле Боргезе
отрула грана прилаже
свој пад
сад шапћу угљенисани возови времена
на станици Термини
брбљају нешто камен
и киша
са степеника
на степеник
иста стара брбљива прича

• Превела Бисерка Рајчић

Kрв ми везе вез по души,
страшћу ме животиња гуши,
и тка ми у живот тло:
завичај мој, равницу што зре
где пијан распасан сељак мре,
у крви што је сво добро, не зло.

Зато ми небо сво
мирно у осмеху изумре.
Тих ми је плач а грохотан смех,
кад се у зору пробудим први
ништа ми није забран, ни грех.
Цео је свет за мене вез
пун шара моје крви.

Шара без смисла, броја и реда,
танких ко изоран црв.
Бескрајан као небо надамном
не марим шта ће са мном,
пун смеха, смрти, стоке и греха,
на мени судбином тамном
вез везе моја крв.

Стреловито се стуште
те птице немилице:
од плаве ни́ти суште
шибаху крила баш у лице;
док кљују обноћ, кљују
хотимице;
док кљују одан, кљују
̶ јатимице:
у понор крвав руше стрелимице,
те птице немилице...