Све тањи дани у брдима,

Све ближе снегови прилазе;

А шуме силазе, силазе

у риђим и мрким крдима

у језеро, у оклевање

Сопствене слике што боји се

Са непознатом да споји се

Ко дух и дах у певање

О слатком страху виђеног

Што невиђено враћа се,

О страсти која плаћа се

Грозницом непревазиђеног —

Године? Можда часови

Помичу те теразије;

Незнана мера на снази је

И још оклевају тасови:

Јесмо ли сабрали тегове?

Шуме у језеро силазе

И сећања се разилазе

у светлост, у страх, у снегове

(14. XI 1976)