Срећна љубав. Је ли то нормално,

је ли то озбиљно, је ли то корисно –

шта свет има од двоје људи,

који не виде свет?

Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,

једни у милион, али уверени

да се тако морало десити – као награда за шта? Ни за шта;

светлост однекуд пада –

зашто баш на њих, а не на друге?

Да ли то праведност вређа? Да.

Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,

руши морал у провалију? Нарушава и руши.

Погледајте те срећнике:

кад би се бар мало маскирали,

правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!

Чујете ли како се смеју – увредљиво.

Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.

А те њихове церемоније, измотавања,

тобожње обавезе једног према другом –

то личи на заверу иза леђа човечанства!

Тешко је чак и рећи до чега би дошло

кад би се њихов пример могао опонашати.

На шта би могле рачунати религије, поезије,

шта би се памтило, шта би се осуђивало,

ко би хтео остати у кругу.

Срећна љубав. Је ли то нормално?

Такт и разборитост налажу да се о њој ћути

као о скандалу из виших кругова.

Дивна дечица рађају се без њене помоћи.

Никад не би успела да насели земљу,

јер се дешава врло ретко.

Нека људи који не познају срећну љубав

тврде да нигде нема срећне љубави.

С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.