![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgDM8ozraq1busI26Io-d9P8UY9SgcrQLlZwJhf6RHTBCVwdTQlWFda2kQa_-UKqa498tztph7eRAU7-Tvsy15uoOhpmTNXwSCwDruFYGzyF-jJsmQQ_8AOwNVqsq0WDyPKTRzg13j6aTQ/s200/Milutin_Bojic.jpg)
И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.
Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше
После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,
А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!