субота, 27. јун 2015.

Жак Превер: КРВ И ПЕРЈЕ

Шево успомена
То твоја крв тече
А не моја

Шево успомена
Стегао сам своју песницу

Шево успомена
Лепа мртва птицо
Није требало да слетиш
И зобљеш из моје руке
Зрнца заборава

четвртак, 25. јун 2015.

Јован Дучић: ЧЕКАЊЕ

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.
 

уторак, 23. јун 2015.

Божидар Ковачевић | ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ

Прошла је крај мене као благ и бон
дах ветра пролећног преко старих рана
да се вечно сећам, и кроз милион
лета у живљењу новом тог дана,

да једнако сањам пламен тих очију
крок малених ногу, таму тихог стана,
да је мисли моје траже целог дана
зурећи у сваки прозор и кочију.

Да л' са цвећем вене крај банкара стара
што јој место жара, често од златара
увече донесе драгоцени дар?

Или се за бледог свирача удала
који има само страсни пој гудала
да угаси ноћас њене душе жар?

недеља, 21. јун 2015.

Сима Пандуровић | ОСРАМОЋЕНИ САН

Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда н цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.

Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни, кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.

Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.

И док наша срца загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.

И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију —
Расточено вино у бизарне чаше...

Само, црним друштвом, као танак влâт
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, к’о домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.

Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.

И да младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба,
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свог осрамоћеног сна.

среда, 10. јун 2015.

Владислав Петковић Дис: СТАРА ПЕСМА

За мном стоје многи дани и године,
Многе ноћи и часови очајања,
И тренуци бола, туге, греха, срама
И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака
У нереду, по прошлости разбацано,
Док њу време вуче некуд, некуд носи
И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом
Да одбраним, да сачувам, не дам своје,
Него гледам чега имам, шта је било:
И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,
Као ветар, као облак, као пена,
Одвојени дани, ноћи, лебде, круже
И прилазе у облику успомена.

Ал' кад мис'о и сећање буду стали,
Онда куд ће и коме они поћи?
Онда куд ће да ишчезну и да оду
Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?
Ко ме гони, кога носим, пре и сада?
За мном стоји чега немам, а преда мном:

Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида,
Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

недеља, 07. јун 2015.

Јаков Шантић: МЕНИ СЕ ЧИНИ

Мени се чини, ту, на мјесту овом,
Гдје свака трава, сваки цвијет, грана,
Још шапће љубав мојих сретних дана –
Мени се чини ти ћеш опет доћи ...
И често, ноћу, с немиром и болом
Вјерујем, слутим, чекам кад ћеш доћи! ...

Мени се чини, да у свакој сјени,
Док лије мјесец кроз лиснате гране,
Тебе ћу наћи несташну, кô лане,
И љубити те и миловат дуго ...
... Мени се чини! ...
Један сан у мени истински живи као биће друго! ...

Мени се чини ... Но кад занос мине
И разум с болом будну јаву позна,
Колико суза, колико бола грозна
Та ноћ чекања за ме биједна крије?! ...
... Ах, у том трену, чини ми се, гледам,
Да све око мене и у мени – мрије! ...

уторак, 02. јун 2015.

Стеван Раичковић: ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ

Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта