Цинички и грубо затворисмо срца
За лепоту земље, и звезда н цвећа,
За интимну радост, за туђ бол што грца,
За љубав и немир будућих пролећа.
Равнодушно, мирно напустисмо оно
Што је нежна душа прошлости нам младе;
Нисмо били тужни, кад погребно звоно
Огласи крај наше младости и наде.
Сурово смо своје сахранили снове
У сандуке тврде, у дубоке раке
Заборава вечног, где се црви тове,
Заборава душе и нежности сваке.
И док наша срца загрљајем мира
Мрачнога и тешког леже на дну гроба,
Страсти су повеле оргије свог пира
И нас, јадну децу свога срамног доба.
И у ноћи, које гаврани се плаше,
Наше бесне страсти, с маскама што крију,
С перверсним весељем крв живота пију —
Расточено вино у бизарне чаше...
Само, црним друштвом, као танак влâт
На ветру, задрхти слутња што се крије,
Монотоно, кобно, к’о домаћи сат
У зиду, док једна опомена бије.
Слућеног гласника савести још нема.
Али он ће доћи, ма у задњи час,
Да нам ипак јави, усплахирен вас,
Да нам се гост један у посету спрема.
И да младост наша долази са дна
Заборава нашег, свога влажног гроба,
И да ће нам доћи, у злокобно доба,
За освету свог осрамоћеног сна.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!