1.2.15.

28 фебруар 2015

Габријела Мистрал | ВРХУНАЦ

Габријела Мистрал , Светска поезија

Час је вечерњи, час који оставља
крв своју на планинама.

Неко пати у овом часу;

нека жена, ојађена, губи
у овај сутон једине груди
на које је некога привијала.

Постоји неко срце

које у вече умаче
овај врхунац окрвављени.

Долина је већ у тами

и тишином се пуни.
Али гледај - одоздо се планина
пали руменилом

Увек у овај час запевам

своју тужну, непроменљиву песму.
Можда сам ја она која врхове
пурпуром купа?

Приносим руку на срце и осећам:

бок ми крвари.

Прочитајте више >>

27 фебруар 2015

Недостојан ја сам, недостојан сваке љубави,
Од ње изгарам али за њу не знам.
Ја сам блесак, муња, ватра из облика,
Ја сам ветар, олуја – ја сам мелодија.

Ја само узимам љубав
И упијам њену сласт,
Сузе ме вечно прате,
Јер веран нисам ником нити иком припадам.

Одан сам само својој звезди
Која ме на уништење призива,
Која мој ужитак у мучење претвара
А коју моје срце ипак воли и слави.
Чаробњак и заводник, то је моја судбина.
Сејем горка задовољства што трају тек трен,
Господ мој и мој вођ је смрт

Прочитајте више >>

23 фебруар 2015

Сергеј Јесњин: БРЕЗА

Руска поезија , Руски песници

Под прозором мојим

Бела брезица је
Огрнута снегом
Ко сребрна да је.

На пуним гранама
Леденим по страни,
Развиле се ресе
Ко бели ђердани.

У тишини стоји
Бреза, ко у гају,
И пламте пахуље
У огњеном сјају.

А зора, полако,
Наоколо плови,
И на стране сипа
Сребрни прах нови...

Прочитајте више >>

19 фебруар 2015

Десанка Максимовић: СУДБА

Десанка Максимовић , Српска поезија

У пролеће, у пролеће кад врбе зелен

И поток тече плавим небом умивен,

У цветовима кад миришу магле;

У пролеће, у пролеће руже увеле

Заволех мирис скривен.

У мају, над срцем кад су ми се нагле,

Суђенице виле нису умеле

Од лудости да ми га спасу.

У пролеће, у пролеће ја заволех

Сенке у нечијем гласу.

У пролеће, у пролеће, тако је суђено,

Срцу мом увек ће људи да се чуде

И жеђи му нико неће схватити.

О, жао ми је младића који ме волео буде

У пролеће, јер ће патити.

Прочитајте више >>

18 фебруар 2015

Драгутин Тадијановић: ПАДА СНИЈЕГ

Драгутин Тадијановић ,

И тако идеш, пријатељу мој, идеш
Па си одједном на крају зимског дана,
Па те засипају крупне пахуље снијега,
А ти помишљаш на прољетно давно
Зеленило, на врт у цвијећу, на руже
Румене које су у њеној црној коси
Мирисале на предвечерја
Кад си је љубио у сјени старе липе.

А снијег пада свеједнако,
И полако твоје стопе засипље:
Није га брига, хоће ли сутра итко
Твој препознати траг...Пада снијег,
Без престанка пада, у пахуљама
Меканим као крило твоје мајке.

Прочитајте више >>

15 фебруар 2015

Вилијам Батлер Јејтс | СРЦУ, ДА СЕ НЕ ПЛАШИ

Вилијам Батлер Јејтс , Светска поезија

Смири се, смири срце, ти, дрхтљивице тела;
Сети се мудрости што нам је древност каза:
Нек оног што се плаши воде и ватруштине
И ветра који дува преко звезданих стаза,
Ветар, вода и ватра преплаве и учине
Невидљивим, јер он нема удела
Сред усамљене, величанствене пучине.

Прочитајте више >>

09 фебруар 2015

Олга Бергољц | ***

Олга Бергољц , Руска поезија

Ништа се не враћа.
И све је временом одређено –
пролазношћу дана.
Кроз таму и туге провалију,
да само појача суморну, тешку линију –

коју, не знам зашто, од тебе сам крила.

Али не бој се. Нећу прекршити договор.
Неће бити суза, ни питања,
чак ни најблажи прекор.
Само ћу стиснути јаче
празну душу,
да лакше разуме болна стања –
одсад је заувек сама.

Без милости она је сасвим

неповерењем отрована.

Али ти се не плаши –

после свега душа ти је мирна, часна?

Упознао си радост и тугу своје славе –

ни налик оној кад стихом се давим.

Нећу чак

ни од куће отићи

да лутам градом

и тражим људску доброту негде.

Изгубила сам све –

и зашто, онда, да се дружим с надом?

Не верујем да опет

запловити умем неким сном.

Хајде, уредимо кућу на селу –

и окућницу – све по реду,

намештај од прућа

и платно лако, изаткано...

О, ти не бој се

док ме гледаш бледу,

исто као и некад плакати нећу.

Збогом смо рекли – касно је за срећу

Све ће бити добро.

Веруј ми, све ће бити у реду.

Пријатељи ће да нам завиде

и ближњи кад нас виде –

неће сазнати нико ништа о мом једу.

ни да смо сад као незнанци

јер то је мој поклон теби – издајици.

С руског препевао Анђелко Заблаћански

Прочитајте више >>

06 фебруар 2015

Пол Елијар: БИТИ

Пол Елијар , Француска поезија

Чело као изгубљена застава,
Носим те када сам сâм
Хладним улицама,
Црним собама,
И вичем у болу.

Нећу да их пустим,
Твоје јасне и тешке руке,
Рођене у затвореном огледалу мојих.

Све остало је добро,
Све остало је још бескорисније
Од живота.

Прочитајте више >>