У пролеће, у пролеће кад врбе зелен
И поток тече плавим небом умивен,
У цветовима кад миришу магле;
У пролеће, у пролеће руже увеле
Заволех мирис скривен.
У мају, над срцем кад су ми се нагле,
Суђенице виле нису умеле
Од лудости да ми га спасу.
У пролеће, у пролеће ја заволех
Сенке у нечијем гласу.
У пролеће, у пролеће, тако је суђено,
Срцу мом увек ће људи да се чуде
И жеђи му нико неће схватити.
О, жао ми је младића који ме волео буде
У пролеће, јер ће патити.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!