коју, не знам зашто, од тебе сам крила.

Али не бој се. Нећу прекршити договор.
Неће бити суза, ни питања,
чак ни најблажи прекор.
Само ћу стиснути јаче
празну душу,
да лакше разуме болна стања –
одсад  је заувек сама.

Без милости она је сасвим

неповерењем отрована.

Али ти се не плаши –

после свега душа ти је мирна, часна?

Упознао си радост и тугу своје славе –

ни налик оној кад стихом се давим.

Нећу чак

ни од куће отићи

да лутам градом

и тражим људску доброту негде.

Изгубила сам све –

и зашто, онда, да се дружим с надом?

Не верујем да опет

запловити умем неким сном.

Хајде, уредимо кућу на селу –

и окућницу – све по реду,

намештај од прућа

и платно лако, изаткано...

О, ти не бој се

док ме гледаш бледу,

исто као и некад  плакати нећу.

Збогом смо рекли – касно је за срећу

Све ће бити добро.

Веруј ми, све ће бити у реду.

Пријатељи ће да нам завиде

и ближњи кад нас виде –

неће сазнати нико ништа о мом једу.

ни да смо сад као незнанци

јер то је мој поклон теби – издајици.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански