Од јутрос пушим без престанка
ако престанем руже
ће ме пригрлити
трњем и опалим латицама
угушиће ме
цвату искривљене
– све исте ружичасте боје
гледају; чекају да
виде неког; не пролази нико;
иза дима моје луле
пратим их
на уморној постељи
без мириса,
у другом животу нека
жена ми је говорила, можеш да
дирнеш ову руку
и твоја је ова ружа
твоја можеш да је узмеш
сад или послије, кад
зажелиш.
Силазим пушећи једнако, степениште
руже силазе са мном
узбуђене
а имају у свом држању
нешто од гласа
у коријену крика ондје
где почне
човјек да виче: мајко или упомоћ
или ситне бијеле гласове
љубави.
То је мали врт пун ружина грмља
неколико квадратних
метара који се спуштају са мном
док силазим низ степениште,
без неба;
а њена тетка је говорила: Антигона, заборавила си данас
своју гимнастику
ја у твојим годинама
нисам носила стезник, није се то
радило у моје доба.
Тетка јој бијаше јадно тијело изрезбарених жила
с мноштво бора око
ушију, с носом спремним на смрт
али ријечи њене увијек
бијаху пуне разборитости.
Видјех је једног дана, додирује груди Антигонине
као мало дијете кад
краде јабуку.
Можда случајно сретнем ту старицу док овако силазим?
Рече ми при одласку: Ко зна кад ћемо се поново наћи?
а затим прочитах о
смрти њеној у старим новинама,
о вјенчању Антигонином
о вјенчању кћери Антигонине
и нигдје краја степеништу
ни мом пушењу
које ми нуди окус
уклета брода
са сиреном разапетом,
док још бијаше лијепа, на крми.
Корча, љето 1937.
- Превод са грчког: Зоран Мутић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!